Odštampajte ovu stranicu
sreda, 30 oktobar 2019 17:37

STEFAN KIRILOV: "KADA ISPUNIŠ PAPIR, TROŠIŠ SE, ALI TI BUDE LAKŠE"

Napisala 
Ocenite ovaj članak
(3 glasova)

Stefan Kirilov je dečko iz Vršca koji odbija da ga definišu. Uzimajući to u obzir, napomenućemo samo jednu bitnu stvar, a ostalo pustiti da sami pročitate u razgovoru sa njim. Stefan je upravo izdao svoju treću zbirku pesama pod nazivom „Raštimavanje“, koja je nastala kao nastavak njegovog sazrevanja i prethodne dve zbirke – „Sve je baš lako“ i „Pion sa margine“. Uhvatili smo ga na sajmu knjiga gde je bio sa svoja tri dela, a gde nam je pričao o prethodnom radu, pisanju, muzici, inspiraciji i shvatanju sveta.

 

Pre par dana je izašla tvoja treća knjiga. Da li bi možda mogao da kažeš u koju od tih knjiga si najviše sebe dao?

Treća knjiga jeste nastavak poslednje dve, odnosno, prolaženje kroz život, sazrevanje, evoluiranje i to. Kako ja sazrevam, tako sazreva i stil. Mislim da sam sebe najviše dao u ovu treću, jer je prva knjiga sama po sebi bila preživljavanje jednog perioda koji mi je bio težak. Drugi period, odnosno, period druge knjige je bio lakši i onda je opet došao period treće knjige koji je bio najteži, ali mi je bilo lakše. Samim tim mislim da sam emocionalno i živčano sazreo. Mislim da treća zbirka nije izlišna, već da krajevi pesama udaraju u poentu. I dalje je to sirovo, surovo, sasvim realno, ali mislim da udaraju u poentu bez nekog pesimizma, već da vuče na realizam.


Kako su se razlikovali stadijumi života dok si pisao sve ti zbirke i da li recimo neko ko ne zna, može da izvuče pesmu i da odmah zna iz kog je perioda?

Imao sam razne periode. Na primer, imao sam mini šlog facijalne prirode sa 17 godina, kada mi je pola face otišlo dođavola. Pola nerava mi je bilo umrtvljeno i u srednjoj školi nisam mogao da realizujem sam sebe u tom društvu u kom sam se nalazio. Na odmorima sam slušao muziku i čitao knjige. Kao što se vidi, non-stop sam se povlačio. Sa druge strane, profesorka fizike me je izbacila zato što sam čitao na času. Ja nisam bio problematičan, ćutao sam i čitao svoje knjige, pa ako je to nekome smetalo, jebi ga. Nisam se povlačio zato što su me ljudi terali, već sam se sam povukao i izgradio svoj svet i tražio ljude sa kojima mogu da razgovaram, ne na nekom akademskom nivou, već na osnovu neke prirodne, logične inteligencije.


Kako je to kasnije uticalo na tebe?

Dok nisam našao te ljude, izvor sam pronalazio u knjigama. Najviše me je zainteresovala američka književnost nakon Prvog svetskog rata, tipa Džon Fante i cela ta generacija pisaca koji su prkosili sistemu i nije ih bilo briga. Bili su lagodni i ravnodušni prema svemu. Prošao sam kroz celog Džona Fantea koji je bio uticaj kasnije Bukovskom kog sam prostudirao i jako mrzim kad ga neko samo citira. Cela ta američka scena mi je dala sigurnost, pošto sam pre toga čitao Stivena Kinga i ceo horor žanr, čitao sam i epsku fantastiku, ali najviše sam se saosećao sa životnim knjigama koje su ljudi prošli. To se sasvim oseti, da je neko prošao kroz određeni period i to utiče na građenje empatije i samim tim, mislim da sam kroz to pronašao i svoj stil kasnije. Kod Fantea mi se najviše dopala iskrenost i nesakrivanje emocija u doba kada je sve bilo haotično nakon rata, a on je krenuo sa dvadeset godina u Los Anđeles sa svojim snom da postane pisac i postaje poznat tek nakon smrti, zahvaljujući Bukovskom.

 

Objavljivao si i radove na sajtu Blacksheep, kako ti se čini objavljivanje tamo?

Tamo sam započeo sve, tamo sam dobio sigurnost u svoje stvaralaštvo. To je sklop jako divnih ljudi koji pomažu mladim autorima i samim tim su i mladi ljudi tamo. Iz bilo koje doze, iz bilo kog žanra pisanja, tamo se nalaze mladi ljudi i objavljuju svoja dela. Redakcija kao takva ima preko 35 000 pratilaca i odnose se na ceo region. Mislim da tamo ljudi mogu da dobiju neku sigurnost u ono što rade, uz kometnare dobre ili loše, koji su korisni.

 

„Davanje sebe svetu sasvim te istroši“, deo je jedne tvoje pesme. Kako ti daješ sebe svetu?

Istroši te svet na taj način što ti u glavi ostanu neke negativne stvari, koje onda posle ispoljiš na papir. Kada ispuniš papir, samim tim se trošiš, ali ti i bude lakše. Svaki put kada se neka negativa sastavi u centralnom delu glave, može da se ispolji tako što nešto napišeš, ali ti samim tim potroši i emocije, srce, energiju i ostale stvari.


Kako onda, sem pisanja, ti puniš istrošene baterije?

Sem pisanja, baterije punim najviše na koncertima ili kada sviram sa drugarima, u muzici uopšteno. Sa druge strane, inspiracija za pisanje se nalazi u svakom delu života. Sve što me iznervira, zainteresuje, skenja, ako mi se nešto zgadi, uglavnom svu negativu sastavim i onda iz te negative nestaje dosta pozitive.


„Saosećanje će promeniti svet“, takođe je tvoja rečenica. Da imaš magični štapić, šta bi ti promenio u čoveku danas?

Kada bih mogao da promenim svet, želeo bih da deca dobiju svest o životu malo ranije, zato što kasnije u tinejdžerskom dobu odrastaju u ne toliko inteligentna bića. Oni tako ostaju u nekom kalupu koji uopšte nije prijatan za život, nakon možda dvadesete ili tridesete godine. Obično to shvate tek kasnije i onda se to ispoljava na njihovu decu i to čini jedan začaran krug koji je katastrofa.


Ko smatraš da su „krivci“ za ovu situaciju?

Početni krivci su roditelji, a zatim školski sistem, ceo obrazovni i edukativni sistem, zato što smatram da uopšte ne pruža dovoljno pomoći. Na primer, u Finskoj uopšte nemaju ocene do određenog stepena. Kod nas ti odmah daju bar kod, ocenjuju te, da li ćeš biti princeza, sponzoruša, da li ćeš živeti u vili, voziti besna kola, da li ćeš biti učitelj, profesor, sistem ti daje kalup i usađuju ti neke svoje neostvarene želje iz mladosti.

 

Sem pisanja, muzika je veliki deo tebe. Kako bi rekao da se ta dva dopunjuju?

Dopunjuju se tako što je i rokenrol poezija sasvim čitalačka i ona je, takođe, uticala na moj stil. Upotpunjuju se zato što je muzika sastavni deo mog života, svakoga dana, od 24 sata muziku slušam oko 20 sati, slušam je ili sviram. Uz muziku sam i odrastao, još kao malog su me uspavljivali uz Pink Floyd, a kasnije sam i otkrivao sam bendove. Nikad mi nije bilo nametnuto da slušam rokenrol muziku, već sam se sam zainteresovao i sam otkrivao.


Kada bi imao priliku da jednu pesmu pustiš svim ljudima, koja bi to pesma bila?

Može po albumima ipak? Ljudi koji bezglavo hodaju, trebalo bi da poslušaju Godinu sirotinjske zabave od Block out-a iz 1996. godine. Iz ovog komercijalnijeg dela, verovatno bilo šta od KKN, EKV-a, Repetitora, Haustora, onda Goribor, Nikola Pejaković Kolja, Šarlo Akrobata, Azra, Bjesovi, Goran Bare. Što se tiče svetske scene, nešto od Stones-a, Pink Floyd-a, Doors-a ili tome sličnog, kao i Tom Waits, Leonard Cohen, Nick Cave itd. 


Vraćamo se malo realnijim situacijama. Kako je rad u kafiću uticao na tvoje mišljenje o ljudima?

Završio sam onu uličnu psihologiju (smeh). Naučio sam zapravo da selektujem ljude, nisam siguran kako to ide stručno, ali lično uličarski selektujem ih jako dobro. Postoje ljudi sa kojima možeš da popiješ pivo, što pre da ga progutaš i odeš kući. Imaš ljude sa kojima možeš da ostaneš celu noć da piješ iako ne razumeju sasvim tvoju percepciju, ali nađete neke talasne dužine, a imaš i ljude sa kojima si potpuno na istoj talasnoj dužini i ne treba ti bilo kakav vid pomagala da preguraš noć ili dan.


Šta bi ti poručio mladima danas?

Poručio bih im da se malo više obrazuju i zainteresuju za kulturni deo života, a ne da provode svoje vreme straćeno na instagram, fejs. Doduše, postoji sasvim korektan kulturni program i na instagramu i na fejsbuku koji treba pratiti. Takođe, poručio bih im da ne gledaju rijaliti programe i da ne šalju poruke za rijaliti zvezde.


Za kraj, šta možemo od tebe da očekujemo dalje?

Što se tiče pisanja, plan mi je da krenem da radim roman o Vršcu, jedan roman o odrastanju. Kao što je Bukovski imao „Bludnog sina“, Selindžer „Lovca u žitu“, Fante „Put za Los Anđeles“, moje neće biti generacijska knjiga, ali će biti moje viđenje sveta dok sam odrastao i kako je Vršac uticao na mene. Zbirka pesama, takođe, uvek nastaje, uvek se crpi inspiracija. Toga će sigurno uvek biti, a za roman mislim da bi trebalo malo vremena, psihičke spreme i odmora, da bih mogao da se fokusiram na to, pošto je proza ipak nešto sasvim drugo. Sa poezijom nemam problema, nju napišem i u 98% slučajeva to tako i ostaje, jer mislim da nema smisla prepravljati, samim tim kada uništimo jedan stih, ja mislim da se uništava i cela pesma. Ljudi koji pišu poeziju iz glave, tačno može da se vidi da je veštački, jer se prirodna, prava poezija piše iz srca. Sa druge strane, proza je malo drugačija i kompleksnija, potrebno ju je prepravljati. Naravno, uvek može to da se napiše i za mesec dana, ali mislim da za jedan pravi životni roman treba oko 5, 6 meseci.

Pročitano 586 puta

Srodni članci