Miljana Nikolić

Miljana Nikolić

Maturanti vršačke gimnazije Branko Kerkez, Matija Petrović i David Buzgo osvojili su prvo mesto na takmičenju "FIMEK nagrađuje znanje", održanom u utorak, 20. decembra u Novom Sadu. Ekipa koju je predvodio profesor Slobodan Lauš u finalu je savladala tehničku školu iz Subotice i gimnaziju iz Vrbasa.

U konkurenciji od ukupno 55 škola, Gimnazija "Borislav Petrov Braca" osvojila je prvo mesto i prestižne nagrade:

Odlazak u evropsku prestonicu po želji;

Puna stipendija za prvu godinu studija na FIMEK-u;

Uranak na Srebrnom jezeru;

Popust na štampanje u štampariji 3D Print;

Kurs efikasnog učenja;

Oxfordov rečnik.

Profesor Lauš je za naš portal izjavio da su momci bili sjajni i da ništa manje od njih nije ni očekivao, dok su Matija, Branko i David rekli da su veoma zadovoljni rezultatom: "Protivnici su zaista bili odlični, ali smatramo da smo dali sve od sebe, snašli se i pobedili".

Finale kviza sastojalo se iz 3 dela- slaganje Doris slagalice, potom preduzetnički zadatak  u kom je trebalo osmisliti rešenje za zapošljavanje 30 osoba sa invaliditetom i na kraju 30 pitanja iz opšte informisanosti. Naši momci su jedini složili slagalicu i tako potvrdili tradiciju da svake godine pobedi ona ekipa koja uspešno reši ovaj zadatak .

U ovom slučaju, naši gimnazijalci bi mogli da se posluže onom Cezarovom izrekom: "Veni, vidi, vici!", a mi im svakako čestitamo na ovom fantastičnom uspehu! 

sreda, 14 decembar 2016 09:16

Samanta Gilice oborila državni rekord!

Samanta Gilice, vršačka maratonka, oborila je državni rekord u broju istrčanih maratona u jednoj godini za žene! 
 
Njen rekord je 15 maratona koje je Samanta istrčala od marta do novembra ove godine. Neki od tih maratona su bili u inostranstvu, dok su neki bili u našoj zemlji. Samanta je za naš portal rekla i da je imala ogromnu podršku sponzora iz Vršca, Beograda i Novog Sada. "Zadovoljna sam kako je sve prošlo. Iako rezultat nije bio u prvom planu, osvojeno je tri srebrne i jedna zlatna medalja. Kao kruna svega ovoga, izlazi moja prva knjiga - o motivaciji u trčanju i životu generalno".
 
Više o njenim usponima, padovima i životu, možete pročitati u intervjuu koji smo sa njom radili pre par meseci klikom OVDE.
 
Maturanti vršačke gimnazije su se plasirali u finale kviza "FIMEK nagrađuje znanje". Finale će se održati 20. decembra u Novom Sadu, a ukupan broj škola koje su učestvovale je 55. 
 
U ponedeljak, petog novembra, održana je kvalifikaciona runda u kojoj je naša gimnazija, pod mentorstvom profesora istorije Slobodana Lauša, zauzela prvo mesto. Nedelju dana kasnije, takođe su bili prvi i to u polufinalu. U kvalifikacijama su nastupali u sastavu: Branko Kerkez, Matija Petrović i David Buzgo, dok su u polufinalu to bili Branko Kerkez, Matija Petrović i Stefan Gačanović. Za naš portal momci su izjavili da nije bilo lako stići do finala. "Bilo je neizvesno i napeto, ali smo mi bili sigurni u sebe. Na kraju smo uspeli da obezbedimo prolazak u finale. Svesni smo da će konkurencija sada biti još jača, ali očekujemo da, kao i do sada, damo sve od sebe i, naravno, nadamo se prvom mestu!"
 
Sada i vi možete pomoći vršačkim školama da osvoje nagradu!
 
Sem ovog regularnog dela, Fimek organizuje i nagradu igru, a pobednik će biti škola sa najviše lajkova na slici. Kliknite, lajkujte, podelite i tako pomozite vršačkim školama. 
 
Možete glasati: 
Za Gimnaziju "Borislav Petrov Braca" – OVDE
Za ŠC "Nikola Tesla" - OVDE 
Za Poljoprivrednu školu - OVDE 
Za Hemijsko-medicinsku školu - OVDE
 
subota, 10 decembar 2016 21:24

ISTORIJA: BEOGRAD VS NOVI SAD

Za istoriju kažu da je učiteljica života, a kako izgleda studirati je u našoj zemlji? Do danas smo svedoci neprestanih napora za dokazivanjem i opovrgavanjem istorijskih činjenica, iznošenja različitih istorijskih teorija, ignorisanja očiglednih i nedvosmislenih dokaza. Kada pomislite da je sve to prošlost, ljudi koji izučavaju ovu oblast podsete nas da je istorija veoma bitan deo nas, bez koga ne bismo znali ni kako smo došli tu gde smo sada. Šta je ono što je naše današnje sagovornike nateralo da izgrade svoju karijeru učeći o prošlim vremenima, da li su zadovoljni svojim izborom i koliko je teško izučavati ovu oblast, reći će nam Zoran Živković, student master studija Istorije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i student osnovnih studija Istorije na beogradskom Univerzitetu Nikola Milutinović.

 

 

ZoranZivkovic

Zoran

NikolaMilutinovic

Nikola

Zašto si se odlučio baš za studije istorije?

Za studije istorije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu odlučio sam se jer sam od najmlađih dana pokazivao interosovanje za ovaj predmet. Svakako, kao dečaku u ranim razredima osnovne škole najviše su me interesovali ratovi, bitke i osvajanja. Vremenom spektar mog interesovanja se širio i osim samog školskog gradiva dosta sam vremena provodio čitajući enciklopedije i gledajući dokumentarne istorijske emisije. To je na kraju kulminiralo mojim upisivanjem ovog studijskog programa.

Iskreno, do samog kraja nisam znao koji ću fakultet upisati i dok sam razmišljao, setio sam se da mi jedino istorija od svih predmeta u školi nije bila dosadna za učenje, pa sam se tako odlučio za taj smer na Filozofskom fakultetu.

Smatraš li da si napravio dobar izbor?

Moj izbor smatram ispravnim, jer sam upisao ono što volim, razumem, povezujem i ono što mi je na kraju krajeva išlo od ruke.

Gledajući sam smer, to još uvek ne mogu da znam, ali što se tiče društva i sportskog udruženja čiji sam član, definitivno sam napravio pravi izbor.

Koliko je teško gradivo koje se prati na tvom fakultetu?

Predavanja su prilagođena tako da studenti mogu da prate i kada imaju neko pitanje ili sugestiju slobodni su da pitaju predmetnog profesora. Potencira se uključivanje studenata u nastavu. Naravno, nekada se dešava da profesori ne uspeju da ispredaju celokupno gradivo studentima, ukoliko dođe do toga postoje termini za konuslutacije kada sve što nije bilo jasno ili pak što je propušteno može da se nadoknadi.

Težina gradiva opada u svakoj fakultetskoj godini, barem što se tiče mog smera. Prva godina je najteža dok je u četvrtoj najlakše gradivo.

Kada bi mogao, šta bi promenio na odseku sa Istoriju?

Kada sam završavao osnovne studije, poslednji semestar, imali smo predmet metodička praksa koji mi se veoma svideo. Držali predavanja po školama, a nedostatak je to trajalo svega nekoliko dana i neposredno posle toga usledio je ispitni čas. Studentima je potrebno više prakse kako bi se bolje uputili u posao za koji se školuju.

Teško pitanje. Verovatno bih promenio taj obim gradiva u prvoj godini, konkretno vezanog za istoriju Rima i Grčke, jer koga to toliko zanima, svakako će se opredeliti za taj modul u četvrtoj godini pa tada može da nauči sve što nije u prvoj godini. Takođe bih promenio to što za neke predmete ne postoji konkretan "udžbenik" već kolokvijumi i ispiti moraju da se spremaju ponekad i iz deset ili više različitih knjiga do kojih nije uvek tako lako doći.

Koliko je razvijena komunikacija na relaciji Profesor - Student?

Kao što sam ranije naveo postoje termini konsultacija u kojima su studenti mogu slobodno da pitaju ukoliko imaju nekih nedomuica, da se upute na literaturu, dopune nedostatke sa predavanja. Svi profesori koriste elektronsku poštu tako da su i na ovaj način dostupni studentima. Profesori znaju da cene kada se studenti angažuju i dolaze na konsultacije.

Mislim da je prilično razvijena. Retko idem na konsultacije, ali znam da svaki profesor minimum jednom nedeljno održava konsultacije u određenom terminu, a skoro svi profesori odgovaraju na mejlove u najkraćem mogucem roku.

Da li ste zadovoljni odnosom stručne katedre na fakultetu?

Svoje profesore izuzentno cenim, među njima ima vrhunskih stručnjaka u svojim oblastima i odnose se prema poslu veoma odgovorno.Naravno, pojedini profesori se ističu svojim didaktičkim umećem i meni su dolasci na njihova predavanja u većoj meri pomogli prilikom polaganje ispita. Stručnost zaista niko ne može da im ospori.

Mislim da sam zadovoljan. Svi profesori su među najcenjenijim stručnjacima u zemlji, neki čak i u svetu.

Da li je teško biti istoričar u našoj zemlji?

Srpsko društvo danas nema mnogo razumevanja za istoriju i istoričare. Ovde se čini na su svi stručnjaci za Srednji vek, ustanke, drugi svetski rat i istoriju Jugoslavije pogotovo. Dešava se često da mi ljudi postavljaju pitanja poput :'' Da li su Srbi najstariji narod?'' ''Je l istina da je Hitler preživeo?'' ''Ko je ustvari bio Josip Broz Tito?''. LJude zanimaju teorije zavare a mi se time na svu sreću ne bavimo.

Smatram da jeste tesko biti istoričar u našoj zemlji, ne samo u našoj nego na Balkanu uopšte,  jer nisam siguran u objektivnost onih koji su pisali o našoj istoriji, ili onih koji će tek da pišu o tome.

Kakve su mogućnosti za zaposlenje i postdiplomske studije?

Naša zemlja ne pruža puno šanse za mlade istoričare. Ukoliko pokažu interesovanje za rad u muzeju prvo je potrebno da volontiraju a posle toga pitanje da li je dobiti posao. Samo volontiranje može da traje veoma dugo i do nekoliko godina. Sa druge strane posao u obrazovnim institucijama je još teže naći. Moje iskustvo govori da su ljudi mahom koji danas predaju istoriju, ograđujem se na Novi Sad, uglavnom su srednjih ili već poznih godina. Smatraju nas mlade za konkureciju jer smo daleko ambiciozniji, sposobniji imamo savremen pristup nastavi. Na birou prednost imaju nastavnici koji nemaju pun fond časova a mladima se ne pruža nikakva šansa. Svi studenti koji ostvare zadovoljavajući prosek mogu da se upišu na postdiplomske studije, tu će se više usmeravati za oblast koju su odabrali. Takođe se više podstiče samostalni rad studenta.

Iako sada upisujem produženu, petu godinu još uvek nisam dovoljno upućen u te stvari, ali ko je zainteresovan, mislim da uvek može da nađe posao. Ne mora to da bude škola, može da bude istorijski muzej ili nešto slično, za šta postoje razne prakse o kojima se studenti obaveštavaju za vreme studiranja.

Šta biste poručili budućim studentima koji žele da upišu istoriju?

- Budućim generacijama bih poručio da dobro razmisle i prouče studijski program, mogućnosti za zaposlenje. Moj savet je da budu istrajni, nema odustajanja i redovan odlazak na predavanja i po potrebi konsultacija kod predmetnog profesora.

Prvo što bih im poručio, ali to nije nikakva kurtoazija, jeste da budu spremni na to da moraju mnogo, baš mnogo da čitaju. Drugo, iako ima mnogo da se čita, ako se sve čita na vreme to nije na kraju toliko mnogo kao što izgleda. Treće, da prisustvuju predavanjima. Ja nisam išao ni na jedno predavanje koje nije bilo obavezno i pred svaki ispit sam se kajao zbog toga. Ko ima volju i koncentraciju da sedi i prati predavanje sat i po vremena (inace, to bih takođe promenio, skratio bih na sat vremena), svakako može mnogo da nauči slušajući profesora.
ponedeljak, 21 novembar 2016 16:56

Novo na našem portalu: POSLOVI ZA STUDENTE

 
Portal Unije studenata Vršca dobija sadržaj koji će interesovati sve studente. Ko još ne bi želeo da uz studije i zarađuje? Uskoro će to biti moguće!
 
U kategoriji Vesti možete da pronađete rubriku Posao za studente, koja vas direktno povezuje sa sajtom Jooble, na kom možete pronaći različite poslove.
 
Sem toga, za vas smo spremili i novu anketu: "Šta vidite kao najveći problem mladih u Vršcu?". Ovo je šansa da svako kaže svoj problem u našem gradu. Popunite je i pomozite nam da zajedno rešimo probleme i ulepšamo Vršac!
 
Od Nove godine vas očekuju brojna iznenađenja i zanimljivi projekti, među kojima je i novi foto konkurs! Da se podsetimo, pobednik prošlog foto konkursa pod nazivom "Vršac kroz moj objektiv" bio je Miloš Živković. 
 
Stay tuned, čekamo vaše reakcije!
Da li ste spremni za kvalitetan film? Requiem films vam donosi dugometražni, niskobudžetni film o surovoj realnosti u Srbiji - "Olovne godine". Film govori o mladima koji su rođeni ovde i koji su samim rođenjem osuđeni na svu težinu života. 
 
Premijera je zakazana za subotu 19. novembar u centru Milenijum, sa početkom u 20 časova. Nakon prikazivanja publici će se pokloniti ekipa filma. 
Ulaz je besplatan. 
 
Glavne uloge u filmu Olovne godine su poverene Ivani Tomić i Marku Seniću, a mi smo ovim povodom pričali sa Bojanom Stefanovićem (scenarista, reditelj, direktor fotografije, montažer i vizuelni efekti), Majom Stefanović (šminka, kostimi i organizacija) i Jovanom Sokolovcem (glumac). 
 
Neformalna omladinska organizacija „Requiem films“ nastala je 2008. godine u Domu Omladine u Vršcu, sa ciljevima koji se tiču realizacije filmske i video produkcije, a sve u cilju jačanja kulturne scene kako u Vršcu tako i šire.
 
 
Kako ste došli na ideju da napravite ovaj film?
 
 
Bojan: Divac omladinski fond je raspisao konkurs za projekat, 2014. godine. Mi smo hteli da konkurišemo sa nekim drugim filmom koji je prvenstveno prošao. Taj film se zvao "Čudo Časlavove bare", međutim, pošto je to bio triler sa elementima horora, žanrovski nisu mogli da ga podrže. Projekat je u tom trenutku već bio prihvaćen ali sa uslovom da se promeni žanr.  Posledice osiromašenog uranijuma su ostale tema filma, a mi smo umesto trilera snimili dramu. 
 
 
 
 
Odakle inspiracija za baš ovakvu tematiku?
 
Svi: Dovoljno je da se svakodnevno otvore novine i da se vidi koliko ljudi, i mladih i starih, umire od posledica osiromašenog uranijuma. Svaki dan možemo da vidimo: "Dinar za ovog, dinar za onog", svuda su humanitarne akcije, pomoći... Svi smo svedoci koliko maha uzima osiromašeni uranijum i kakve su njegove posledice. Svaka treća osoba oboli zbog njega. Taj prvobitni film, „Čudo Časlavove bare“, bio je bodi horor i takođe nešto što je specifično za ove krajeve i što još nije viđeno ovde. U Jugoslaviji je sedamdeseth godina bio aktuelan „crni talas“, filmovi koji su pratili priče o ljudima sa socijalne margine. Mislim da se  „Olovne godine“ lako mogu svrstati u neki današnji „crni talas“. Scenaristički pristup je dosta sličan „Sivom domu“ ili „Zaboravljenima“. 
 
 
 
Po čemu se film "Olovne godine" razlikuje od "Beskonačnog hodnika"?
 
Drugačija je tema, pa je drugačiji i film. Ideja sa "Beskonačnim hodnikom" je bila da napravimo film koji će izgledati kao takozvani found footage (pronađeni snimak), da bude jeziv i da bude snimljen za samo par dana, i bili smo vrlo zadovoljni reakcijama publike kako u Beogradu tako i u Vršcu. To je film koji se na metaforičan način bavio određenim problemima, dok se u "Olovnim godinama" isto bavimo problemima, ali scenaristički i stilski potpuno drugačije. Sve je mnogo ozbiljnije i na višem novu. Drugačiji je ceo pristup, cela atmosfera.
 
 
 
Kakva je bila vaša saradnja sa glumcima?
 
 
Svi: Saradnja sa glumcima je bila odlična. Svi smo kao porodica u kojoj svi sve rade. Možemo da se ponosimo da je kasting i ovaj put, kao i u "Beskonačnom hodniku", bio besprekoran. Mali Marko Senić je prirodni talenat i to se odmah na kastingu prepoznalo. Ono što je on uradio je veoma posebno i to sa svega 10 godina, koliko je imao kada smo počinjali. Takođe, u opciji je bilo dvadesetak devojaka i sve su na neki način bile odlične, ali Ivana Tomić je jednostavno dala upravo ono što je nama bilo potrebno. Od trenutka kada je ušla u prostoriju, znali smo da će to biti Ivana. Devojka jednostavno zrači. Marko i ona imaju tu hemiju koja je filmu bila neophodna i koja nosi ceo film. 
 
 
Kakav je bio koncept kostima? Kako je bilo raditi kostime?
 
Maja Stefanović:
Koncepte i ideju za kostime smišlja Bojan tokom pisanja scenarija. Ovaj put smo želeli da svedemo kostime na minimum, zato što pratimo živote ljudi koji se konstantno vrte u krug, životare čekajući svoj kraj. Oni nemaju više nikakva očekivanja i nikakve želje. Pa su shodno tome i kostimi takvi. Ceo film je smešten u 6 meseci, ali oni kao da iznova žive jedan isti dan. 
 
 
 
Kakva je bila atmosfera na snimanju?
 
Jovan Sokolovac: 
Meni je bilo fenomenalno. Na snimanjima je atmosfera bila opuštena i porodična. Tek kada je Bojan sklopio ceo film (iako je tad bio samo grubo montiran), shvatio sam koliko smo ozbiljan posao odradili. Sve je na visokom nivou. Iskreno, iznenađen sam da smo sa toliko pozitivnom i šaljivom atmosferom na snimanju uradili jedan ovako ozbiljan film. 
 
Bojan:
Mi radimo, tako rečeno, uz pomoć štapa i kanapa, ali ja nastojim da sve što radimo bude maksimalno profesionalno. Nekad to može da bude vrlo naporno i frustrirajuće za ekipu, ali smo svi kao jedna velika porodica i nastojimo da uz dobru zabavu rešimo sve poteškoće na koje nailazimo tokom snimanja. Na kraju se sve to vidi na filmu. 
 
 
 
 
Koje ste poteškoće imali u toku snimanja?
 
 
Svi: Kada se radi bez para, a sa velikom ekipom, teško je organizovati sve. Kada bismo imali honorare, to bi bilo drugačije. Želimo da se bavimo filmskom produkcijom, ali dok god mi živimo od drugih stvari, ovo može da nam bude samo hobi. Nemamo nikakav profit, samo troškove i to može da bude velika kočnica tokom snimanja. Jedna od poteškoća bio je nedostatak adekvatne tehnike.  
 
Jovan:
Slažem se za tehniku, stvarno je potrebno da imamo sponzore. Mislim da smo bili, u odnosu na sve okolnosti, super organizovani. Ima nas koji bismo došli na snimanje bez obzira na honorar, ipak, ima i onih koji jednostavno ne mogu da se sklope sa svim ostalim obavezama. Jedan od problema je što smo imali snimanja na mnogo različitih lokacija sa većim brojem ljudi, a za to je potrebno gorivo i više automobila.
 
 
 
Da li možete da podelite neki vama interesantan događaj sa snimanja?
 
Maja: Meni je jedan od najupečatljivijih trenutaka bilo snimanje na bregu, na stenama. Bojan je želeo da ima savršen kadar, pa je stao na ivicu stene, a ispod njega je bila samo provalija. Svi smo mu govorili da se skloni, da nađe drugi ugao, a on je samo ponavljao "Ne, ne, sve je kul, držim se ja ovde", iako naravno nije imao za šta da se drži, ali sve zarad umetnosti i savršenog kadra. Ali nama takve situacije nisu strane, i navikli smo na takve sulude ideje svih članova ekipe. 
 
Bojan: 
Jedno od poslednjih snimanja bilo je na tavanu. To su bile Jovanove i Ivanine scene, napolju je temperatura bila u debelom minusu, a mi smo snimali dve noći za redom po barem 10 sati. Sva sreća da smo imali odličnog domaćina Nemanju Ereckovića, koji nam je maksimalno izašao u susret, i sve vreme kuvao kafe i čajeve da se bar malo ogrejemo. Film je smešten u Srbiji na jesen, a ekipa se osećala kao da je zima u Sibiru. 
Iako smo na takve situacije navikli, ovaj put smo se susreli i sa potresnim scenama, zbog čega niko iz ekipe nije mogao da se suzdrži. Tako da je osim smeha i komičnih situacija bilo i mnogo suza.  
 
 
 
Koji je vaš stav o filmskoj industriji danas?
 
Bojan: Mislim da je tu došlo do nekog zastoja, do manjka ideja. Ako gledamo američku industriju, trenutno se uglavnom rade rimejci. To je trend koji je potpuno nepotreban. Oni imaju para, ali nemaju ideja, sa druge strane Srbija ima ideje ali nema para. I to što ima, troše se na sve osim na kulturu. Kod nas ima gomila reditelja i dramaturga sa diplomama, koji sede kod kuće i rade neke druge stvari, a to malo para dobijaju ljudi koji su već dugo u tome. Isti ljudi rade iste filmove sa istim glumcima i to je tako već godinama. Ipak, u poslednjih par godina srpska kinematografija je doživela mali procvat. "Mali Budo", "Ničije dete", "Srpski film", "Klip"... U svim tim filmovima se vidi ljubav prema filmu, vidi se da to rade ljudi koji poznaju filmsku materiju i filmski jezik. Mislim da bolje vreme za srpsku kinematografiju tek dolazi.  
 
 
Jovan:
Meni je jako žao što dosta naših filmova ne mogu nigde da pronađem, pa ni da kupim. Ranije sam mogao barem na trafici da kupim film. Postoji mnogo filmova čije sam trejlere pogledao i koje bih zaista želeo da gledam, ali nemam gde. Ljudi znaju da čim "puste" film, on će početi ilegalno da se skida. Poseban je doživljaj videti film na velikom platnu, ne može da se poredi sa gledanjem na monitoru ili televizoru. 
 
 
 
Kako biste opisali glumu danas?
 
Maja: 
Starija ekipa domaćih glumaca je stvarno bila sjajna, ali je nova generacija ušla u potpuni šablon. Bez obzira na žanr, ti glumci su svuda isti, svaka uloga im je apsolutno jednaka. Od početka znaš šta će i kako odglumiti. Čast izuzecima. 
 
Bojan:
To je možda tako zato što je i produkcija šablonska. Kada se osvrnemo na televizijske serije u poslednjih deset godina, koliko puta su Šotra ili Siniša Pavić snimili istu seriju? Producenti ovde ne žele da rizikuju, da ulažu u nešto što ne znaju kako će proći kod publike. Zbog toga idu na sigurno, limunada, predratna era, lepršavo šarenilo, isti glumci u istim likovima, samo sa drugačijom scenografijom i kostimima. Četiri godine studiraš glumu da bi kreirao jedan lik koji ćeš igrati do kraja života. 
 
 
Koje poruke biste vi izdvojili iz "Olovnih godina"?
 
Jovan:
Svako će na svoj način da doživi ovaj film. Nemoguće je objasniti sopstveni doživljaj. Neko će se možda pronaći, jer je imao sličnu situaciju, pa će znati kako je bilo likovima. Neko će možda saosećati sa nečim drugim. Nadamo se, pre svega, da ćemo ovim filmom i njegovim porukama uspeti da pojačamo snagu humanitarnih akcija.
 
Maja:
Sve zavisi od ljudi i od toga kako oni reaguju na ovakve teme. Nažalost, većina ljudi sada ima kako da se povežu sa ovim filmom. Gde god da se okreneš, neko je bolestan. Svaki dan smo okruženi time i samo zavisi kakvu reakciju neko ima na tu težinu.
 
Bojan:
Teško je izdvojiti poruku, jer su „Olovne godine“ otvorene da ih svako tumači kako želi.
Neko može film da shvati kao horor, za nekog može da bude crnohumorna komedija, za mene je to socijalna drama, koja ne govori samo o raku kao bolesti, jer taj rak može biti metafora nemoći - prinuđen si da živiš tim životom koji živiš bez mogućnosti da bilo šta promeniš. Tako da smatram da film može da se posmatra kao priča o raku; o tome koliko mladih umire od njega i kako niko nije pošteđen, a može da se posmatra i sa šireg aspekta, kao život u Srbiji. 
 
 
Premijera je za par dana. Da li imate neka očekivanja?
 
Jovan:
Ja iskreno imam velika očekivanja. Kada sam  prvi put gledao tu grubu verziju, bio sam na ivici da zaplačem. Ja sam ipak bio na svim snimanjima, znao sam o čemu se radi, tako da mislim da će reakcije ljudi koji gledaju tu priču prvi put, biti još burnije. 
 
Maja:
Nadam se da će ljudi možda više obratiti pažnju na neophodne kontrole. Kada neko sazna da boluje od raka, u 90% slučajeva je već prekasno. Većina ljudi je svesna da to postoji, ali misle se: "Neće to mene". Nek se za 10% digne procenat ljudi koji idu na redovne kontrole i mi ćemo smatrati da smo nešto uradili.
 
Bojan:
Ocekujem da čujem utiske sugrađana nakon premijere. 
 
 
 
Koji su vaši planovi za budućnost?
 
Svi: U planu je nekoliko projekata, koji veoma variraju žanrovski; od romantičnog filma, pa do crnohumorne komedije, horora... Sve zavisi da li ćemo uspeti da dobijemo neki budžet i kakva će nam biti novčana sredstva. Imamo u planu i rad neke dečje serije što je svakako drugačije. Ljudi nas nekako uvek povezuju sa hororom, ali mi imamo dosta priča koje želimo da ispričamo, od svakog žanra ponešto. Imamo dosta toga na umu, sada je ostalo da vidimo za koji é nam se projekat zvezde poklopiti. 
 
 
 
Šta biste poručili svim gledaocima koji će odgledati vaš film?
 
Svi: Nas više zanima šta će ljudi reći nakon što odgledaju film. Ovo je nešto što mi njima želimo da predstavimo, neko naše viđenje stvari, neki naš gnev i bes prema okolnostima. Sve je rečeno filmom, a mi želimo da svako ima svoje viđenje njega. 
Jedino što imamo da kažemo: Dođite da zajedno pogledamo film! 
 
Galeriju fotografija možete pogledati ispod. 
 
Ljudi koji su dovoljno hrabri da misle da mogu da promene svet, obično su oni koji to i čine. Samanta Gilice je Vrščanka, ali pre svega devojka koja to svakodnevno čini. Okolini je poznata po mnogim stvarima: ispisivanju motivacionih poruka po kamenju, maratonima, Herbalife-u , youtube videima i svojoj knjizi. Ono što je krasi je njena neobjašnjiva pozitivna energija koja je u stanju da pokrene bilo koga.
 
Sa Samantom smo pričali o njenoj motivaciji, ciljevima i dosadašnjem životu. Prvi utisak je bio sasvim dovoljan, dok je čekala da intervju počne, hranila je golubove u Ruskom parku. 
 
 Ono po čemu si ti Vrščanima najpoznatija jeste ispisivanje kamenja motivacionim porukama. Kako je počelo?
 
To zapravo nisam ja počela. Svi mi koji se bavimo motivacijom smo prijatelji na fejsu. Jedna žena je bila na moru i na velikom kamenu je počela da piše. Ja sam ranije imala običaj da ispisujem želje, na primer, za rođendan bih nekome donela balon u koji su ubačene motivaicone poruke. Na taj način sam svuda ostavljala poruke, posebno kada odem na neki vrh, kao što je recimo Lisičja glava, uvek ostavim neku poruku u svesci za upisivanje. U srednjoj školi sam često drugarima iz klupe otvarala svesku na neku nasumičnu stranu do koje će taj neko tek doći. Ova žena je počela sa kamenjem i ja sam pomislila: Što da ne? Počela sam u Vršcu, što je veoma iznenadilo ljude. Zaustavljaju me ovde ljudi i pitaju da im dam neko uputstvo za to. Uputstvo ne postoji. Jednostavno je, ispišeš kamen i ostaviš ga bilo gde. 
 
 Veoma mali broj ljudi bi se setio da tako nešto i uradi zapravo.
 
To ti je posledica nekih spoznaja o sebi. Hajde da krenemo od toga, ne možemo nekom istinski pomoći dok sami sebi ne pomognemo. Ne možemo da budemo najlošiji đak u školi, a da savetujemo nekoga da bude dobar. Kada središ taj tvoj neki segment, ja sam evo sada, od kad znam za sebe, najsrećnija i najispunjenija. Tada jednostavno imaš potrebu da to prenosiš dalje na bilo koji način. 
 
 Maratoni su takođe ogroman deo tvog života. 
 
Maratoni su me najviše promenili. Ukupno sam učestvovala na 28 maratona od 42 kilometra, što je i moja disciplina. Bila sam na još dosta trka koje nisu moje zvanične discipline. Ove godine postavljam rekord Srbije u broju istrčanih maratona. Trenutni rekord je 13, dakle meni je potrebno 14, što znači još 6 komada su mi potrebni da ostvarim taj cilj. Ukupno sam bila na nekih 45-50 trka. 
Sa maratonom sam počela tako što su mi U Herbalife-u prvo pomogli da skinem 25 kilograma. Onda sam krenula na prvi maraton i tu sam videla koliko mogu i šta mogu, a onda je krenulo i samopouzdanje. Posle toga, iz trke u trku je bilo sve veće i veće, a onda dođu i neki uspesi. Svaki dan radim na sebi. Kada dođem kući ja čitam knjigu ili gledam neki motivacioni video, ne gledam crnu hroniku. Radim na sebi i psihički i fizički svaki dan i ovo nije ništa više no proizvod toga.
 
 Da li bi neki maraton mogla da izdvojiš kao najomiljeniji?
 
Jedan od omiljenih maratona mi je Fruškogorski zato što obožavam prirodu i zato što sam tu uspela da pređem distancu od 111 kilometara, posle koje se život iz korena promeni, spoznaja o sebi, pogled na svet, sve. Svake godine prelazim ovu distancu u aprilu i obično mi treba između 28 i 33 sati za to, zavisno od vremenskih uslova. Do sada sam četiri puta za redom to uspela, a sledeće godine će biti jubilarni peti put gde bi trebalo da dobijem počasnu značku za preko 500 pređenih kilometara. Pored njega, Ljubljanski maraton mi je jedan od najlepših maratona. Osim toga, upečatljiv mi je moj prvi maraton, Novosadski, 2012. godine koji sam bukvalno slučajno istrčala, ne znajući šta me čeka. Prijavila sam se tog dana i sa 0 na 42 istrčala i bila treća. Stala sam na postolje već na prvom maratonu i to me je nekako zadržalo, taj osećaj. 
 
 Radiš i u Herbalife-u. Šta radiš tamo? Kako izgleda jedan tvoj radni dan?
 
U suštini, pomažem ljudima na način na koji su oni meni pomogli. Kroz savetovanje i plan ishrane im pomažem da dođu do svojih nekih ciljeva. Nije u pitanju isključivo mršavljenje, tu ima i sportista koji hoće bolje performanse u sportu. 
Pre mesec i po dana sam dobila još jedan novi posao, tako da sam popodne vezana za kompjuter i telefon. Radim u jednoj novosadskoj firmi, povezujem firme preko računara. Pre podne mi je uvek trening, ali ne u tom nekom isključivo napornom smislu. To može da bude i neka šetnja, meditacija, breg. Volim da pravim planove i zapisujem ciljeve. Popodne sam na radnom mestu, ali se i tu, kada nema posla, kuju neki planovi za dalje, radim na sebi. 
Inače volim ceo Vršački breg zato što nema ljudi, mir je i tišina, mogu u potpunosti da se opustim i da uživam u danu onako kako ja to želim. Kad god imam vremena odem ujutru rano na Frušku goru. Budem tamo jedan deo dana i vratim se. Iako sam Vrščanka, Fruška gora mi je definitivno duboko u srcu.
 
 Ljudi obično imaju taj osećaj da kada se jednom prebace na zdrav način ishrane, nikada neće smeti da pojedu kockicu čokolade. 
 
To su samo predrasude. Pa ja prva bez šećera ne bih mogla da istrčim 60 kilometara, pala bih u nesvest. Bitno je dati telu ono što mu treba: vitamine, minerale, proteine, ali kada mu daš osnovno, daj mu i energiju. Iako se lično bavim zdravom hranom, to ne znači da ne jedem i ostalo. Pošto je pred maraton bitno da u organizmu ima dosta šećera kako ne bi došlo do grčeva, jednom prilikom sam tako pojela celu čokoladu od 200 grama. Na fejsbuku čak ima i slika toga kako jedem! To je zanimljivo, ono što ti očekuješ, to će se i desiti. Da sam ja očekivala negativne komentare, prozivke, provociranje, to bih i dobila. Ja sam od toga napravila šalu, tako da su takve i bile reakcije: „Ostavi mi jedan red“ i tome slično.  
 
 Pre par meseci si počela da na youtube kačiš svoje snimke. Kako je to počelo?
 
Počelo je nenadano (smeh). Ta ideja je došla sama od sebe, jer sam osetila potrebu da ljudima prenesem neka svoja znanja i opažanja, a kroz pisani oblik se ne oseti ta emocija. Tako sam samo odlučila da krenem sa youtube snimcima. Ono što me u nekom datom trenutku inspiriše ili kada doživim neku promenu za koju smatram da bi ljudima mogla da pomogne, tada snimam. Za sada imam 20 snimaka, sa tim da sam počela da snimam pre nekih 2 meseca. Snimke uglavnom prati ta neka grupa ljudi koja je otvorena i spremna na promene. Oni drugi dolaze polako, ali sigurno. Ono što je takođe zanimljivo, jeste da su 75% mojih pratilaca devojke, a 25% muškarci, ipak, čast izuzecima!
 
Tvoji pratioci na društvenim mrežama mogu da često primete reč „Vortex“. Možeš li da nam objasniš šta je to?
 
Vortex je kada se dobro osećaš i kada si ono što jesi. To je jedna dobra energija koju imaš u sebi i koja ti je dovoljna da budeš srećan i fokusiran na sebe.  U bukvalnom prevodu, Vortex je vrtlog pozitivne energije. Ja bih to ipak prevela kao dobar osećaj, nešto ka čemu svi treba da težimo. Ne težimo mi u životu ni za čim, sem za tim dobrim osećajem. Mi ne želimo automobile zbog automobila, već zbog osećaja koji ćemo imati u njemu. Ne želimo dečka ili devojku zbog toga, nego zbog osećaja koji ćemo imati u toku vremena provedenog sa njim ili njom. Tako je Vortex taj vrtlog pozitivnih misli. 
 
 Ono što se takođe može videti na tvojim društvenim mrežama jeste da privlačiš predmete na sebe. Kako to radiš?
 
Sve oko nas je energija. Mi delujemo vibracijski, a što si energetski na višem nivou, to predmeti na tebi duže stoje. Svi smo mi energetski veoma jaki magneti i privlačimo najviše metal, a pomalo i plastiku. Tako možemo čak i da proverimo kakva nam je energija, da znamo da li smo dobro ili nismo. Sa ovim sam počela takođe na fejsbuku, tako što je jedan od ljudi za motivaciju to uradio. 
 
 Napisala si čak i knjigu! Kako si došla na tu ideju i kako ti se svidelo pisanje? 
 
Sve ono što sam spoznala imam ogromnu želju da prenosim ljudima. Sa druge strane, obožavam da pišem i još kao mala sam pisala poeziju. Tada mi je bila ogromna želja da izdam knjigu, ali tada nije bilo izdavača i to je bilo jako teško. Ovde je isto zakon privlačenja odigrao ulogu, tako što sam ja u svoj notes zapisala da će se meni izdavač javiti. Pisanje knjige sam počela upravo sa tom verom i nedelju dana nakon ispisane rečenice, javio se izdavač. Knjiga je o motivaciji u sportu, sa naglaskom na trčanje i posvećena je Hani, mojoj budućoj ćerci. Iako još ne postoji, ona me najviše inspiriše da pišem, upravo ta pomisao, šta će moje dete imati u nasleđe od mene.
 
 Da li smatraš sebe za religioznu osobu?
 
Verujem u boga. Ne samo da verujem, nego jednostavno znam da postoji. Neko to naziva bogom, neko univerzumom... Poenta uverenja je da nama to uverenje služi. Možda taj bog i ne postoji, ali meni znači to uverenje da on postoji. Isto tako možda ja i nisam energetsko biće i možda se novčići lepe za mene zbog nečeg drugog, ali ja verujem da jesam i to meni znači. Samo se o tome radi. Generalno zaista verujem i u boga, univerzum i u anđele koje još izučavam. 
 
 Neopisivo si pozitivna i svuda širiš tu svoju energiju. Koji je tvoj stav o svetu danas?
 
Moj stav o svetu danas je da je svet takav kakvim ga ti vidiš i kakav si ti. Ima svakakvih ljudi, i onakvih i ovakvih, ali ako se ti okružiš sa 50 pozitivnih ljudi koji veruju, koji rade na sebi, ti samo takve ljude i vidiš. Tebi je tad svet fantastičan, kao što je meni sada. Kada sam trčala Bukovički maraton, ja nijednog namrštenog čoveka nisam videla. Kako onda može neko da mi kaže da je svet negativan, kada ja vidim 100 istinski nasmejanih i srećnih ljudi? Svet je naše ogledalo i zato pažljivo birajte celo svoje okruženje. 
Lično u Vršcu ima ogroman broj kvalitetnih ljudi koji pokušavaju nešto da urade, ima jako puno talenata i još neotkrivenih velikih ljudi. Ipak, oni jednostavno zahtevaju podršku opštine, nekih sponzora, neko da ih primeti, vidi i podrži. Dok sam živela u Novom Sadu, njihova opština mi je redovno pomagala - opština Novi Sad, gde sam ja jedan popriličo prosečan maratonac, a ovde sam jedini. Tamo ima hiljadu sportista, a oni su meni platili ceo Atinski maraton koji nije bio jeftin.
 
 Kada bi mogla jednu stvar da poručiš celom svetu, šta bi to bilo?
 
To bi definitivno bila ona moja klasična parola i naziv mog youtube kanala: Nemoguće je samo ono čega smo se unapred odrekli. Mi možemo apsolutno sve. Postoji ona jedna jako dobra rečenica: Sve je u životu moguće, a za nemoguće treba samo malo više vremena. Sve što je na svetu ijedna osoba ikada uradila, možemo i mi. Zato se okružite ljudima koji će verovati u vas i gurati vas napred!
Knjige imaju tu moć da nas odvedu u svoj svet i da nas nateraju da zaboravimo ovaj obični, svakodnevni. ISerbia je za vas spremila listu knjiga koje će vas naterati da zaboravite na hranu, spavanje i kućne poslove do god ne završite i poslednju stranicu!
 
 
 
1.Gabrijel Garsija Markes - „Sto godina samoće“ (Cien años de soledad)
 
Ovo izvanredno delo koje je kolumbijskom piscu donelo Nobelovu nagradu pripoveda o porodici Buendija, koja živi u izmišljenom selu zvanom Makondo. Fantastični događaji koje proživljavaju likovi dovode do „magičnog realizma“, svojstvenog za Garsiju Markesa, koji se meša sa okrutnošću i nasiljem sa kojim se likovi suočavaju svakodnevno.
 
2.Mario Vargas Ljosa – „Pantaleon i posetiteljke“ (Pantaleón y las visitadoras)
 
Ova knjiga peruanskog pisca govori o Pantaleonu Pantohi (Pantaleón Pantoja), vojnom kapetanu kome je poverena tajna misija: treba da osnuje mrežu prostitucije u vojsci Perua. Radi se o romanu punom satire koji osuđuje dvostruki moral institucija. U ovom slučaju, jedna je licemerna vojska koja gordo ističe svoju uzornost, a zapravo krije mračnu tajnu.
 
 
3.Štefan Cvajg – „Dvadesetčetiri časa jedne žene“ (Vierundzwanzig Stunden aus dem Leben einer Frau)
 
Austrijski pisac je, kao niko, uspeo da prikaže najintimnije emocije i osećanja ljudskog bića. Opis najsitnijih detalja koji u vašoj mašti oslikavaju stvarna lica, koja kao da se nalaze upravo pred vama, jednostavno je fascinantan.
 
 
4.Isabel Aljende – „Kći sreće“ (Hija de la fortuna)
 
Ova knjiga govori o životu Elize Somers (Eliza Sommers), mlade Čileanke koja započinje jedinstvenu avanturu kada odluči da pođe za svojim ljubavnikom koji je otišao u San Francisko u potrazi za bogatstvom. Ali na ovom putešestviju u potrazi za ljubavlju, Eliza se suočava i sa ličnim putešestvijem koje je, okruženu muškarcima i prostitutkama, vodi ka potrazi za slobodom.
 
 
5.Džoan Haris – „Pet četvrtina pomorandže“ (Five quarters of the orange)
 
Najmlađa ćerka nasleđuje od svoje majke jedino knjigu recepata. U svom restoranu sprema samo jela po ovim starim receptima i pokušava da dešifruje natpise između rečenica. Ovo je knjiga o prošlosti koju je nekada bolje ne dirati i ostaviti je dobro sakrivenu.
 
 
6.Hulio Kortasar – „Školice“ (Rayuela)
 
Protagonista ove priče je Orasio Oliveira (Horacio Oliveira), njegova turbulentna ljubav sa Magom (La Maga), njegovi prijatelji iz Kluba Zmije, njegove avanture u Parizu i njegov život u Buenos Ajresu. Teme kao što su ljubav, smrt, ljubomora i umetnost centralne su u ovom delu, ali njegova velika revolucija leži u njegovoj narativnoj strukturi, zvanoj „kontraroman“. Ne postoji linearni red za čitanje knjige, čitalac ima tu moć da je čita kako želi, kao što preporučuje pisac na početku ili na tradicionalan način, čitajući poglavlja redom.
 
 
7.Vinston Grum – „Forest Gamp“ (Forrest Gump)
 
Uspehu istoimenog filma prethodio je ogroman uspeh knjige koja je u isto vreme otelotvorenje mita o američkom snu i satira koja je u filmu prisutna u manjoj meri, kao i jedna ljubavna priča. Značajno je istaći da je u knjizi lik malo inteligentniji i sarkastičniji, a situacije su fantastičnije.
 
 
8.Horhe Luis Borhes – „Maštarije“ (Ficciones)
 
Ova zbirka priča podeljena je na dva dela: Razgranati vrtovi i Smicalice. 17 priča iz ove knjige nateraće vas da se zapitate šta je stvarno a šta je fikcija, baveći se temama kao što su ljudska priroda, ambicija i uloga pisca.
 
 
9.Gi de Mopasan – „Ljubimac“ (Bel ami)
 
Ovo je priča o životu jednog zavodnika i donžuana. Uprkos tome što shvatate da glavni lik nije mnogo pristojna osoba niti ima dobre principe, njegove avanture vas potpuno začaraju. Beskrupulozno se penje na društvenoj lestvici, ali to ne uspeva samo zahvaljujući svojoj pronicljivosti već u velikoj meri zbog društva u kome živi.
 
 
10.Huan Rulfo – „Pedro Paramo“ (Pedro Páramo)
 
Ova knjiga govori o Huanu Presijadu (Juan Preciado) koji, želeći da ispuni poslednju želju svoje pokojne majke, kreće u potragu za svojim ocem, Pedrom Paramom, ka izmišljenom selu Komala. Ali na ovom putu Huan neće saznati samo štošta o svom ocu, već i o sebi samom.
 
 
11.Ernesto Sabato – „Tunel“ (El túnel)
 
Kako dođete u situaciju da ubijete ženu koju volite? Sabatov „Tunel“ predstavlja nam priču o ljubavi i opsesiji između Huana Pabla Kastela (Juan Pablo Castel) i Marije Iribarne (María Iribarne), u kojoj nas protagonista vodi na put kroz svoj um i pokazuje nam motivacije i opravdanja koja ga vode do toga da ubiju Mariju.
 
 
12.Federiko Garsija Lorka – „Ciganski romansero“ (Romancero gitano)
 
„Zeleno volim te zeleno. Zeleni vetar. Zelene grane“. Tako počinje „Romansa Mesečarka“, jedna od 18 romansi koje čine „Ciganski romansero“. U ovom lirskom delu, Garsija Lorka nas vodi na put kroz špansku pokrajinu Andaluziju i uvodi nas u cigansku kulturu, baveći se temama kao što su noć, mesec, smrt, ljubav. Međutim, glavni lik ovih romansi jeste Tuga (La Pena).
 
 
 
13.Dejvid Mičel – „Atlas oblaka“ (Cloud Atlas)
 
Ovaj Mičelov roman ne bi trebalo čitati na brzinu. Trebalo bi uživati u njemu kao što se uživa u neverovatnoj simfoniji, savršenom zvuku šest muzičkih instrumenata, šest života samo jedne duše. Svako će ovu knjigu drugačije shvatiti: ona je kao mozaik od koga potpuno različite osobe sastavljaju različite slike. Magija? Nesumnjivo. Čista magija.
 
 
 
14.Kamilo Hose Sela – „Pascual Duarte i njegovi zločini“ (La familia de Pascual Duarte)
Ovo je realističan i krajnje okrutan roman. Protagonista Paskual Duarte (Pascual Duarte), seljak iz španske pokrajine Ekstremadure, priča nam svoju priču iz zatvorske ćelije, gde čeka svoje pogubljenje. Siromaštvo, okrutnost posleratnog španskog društva, izdaja i nesrećna sudbina, elementi su zbog kojih protagonista poznaje samo jedan način da preživi: putem nasilja.
 
 
15.Gabrijel Garsija Markes – „Ljubav u doba kolere“ (El amor en los tiempos del cólera)
Prelepa Fermina odbila je mladalačku ljubav svog druga iz detinjstva i odabrala je da postane supruga naučnika koji je maštao o tome da narod oslobodi od kolere. Ovo je lepa, poetska i u pojedinim delovima nostalgična i zabavna ljubavna priča.
Igor Mirosavljev je mladi Vrščanin koji iza sebe ima interesantnu sportsku karijeru. Sem klasičnog leta koje jedan dečko od 21 godinu može da ima, on je ove godine poneo i jednu titulu – postao je najbolji sportista ovogodišnje Sportijade!
 
Igoru je ovo već treće učešće na turniru „Sportom do uspeha“, s obzirom na to da je on tu od samog početka. Ono što njega izdvaja u odnosu na ostale sportiste jeste to što se on takmiči u svim disciplinama i nema nijednu prepreku u svojoj ljubavi ka sportu. Sportom je počeo da se bavi sa šest godina kada je, gledajući sa tatom košarku, zavoleo ovaj sport. 
Osim sporta, on je i student druge godine na Visokoj školi strukovnih studija za vaspitače „Mihailo Palov“. 
 
Sa Igorom smo razgovarali o njegovim utiscima sa Sportijade, ali i o očiglednoj ljubavi ka sportu koja ga je tu i dovela.
 
1.Kako se osećaš povodom toga što si postao najbolji sportista Sportijade?
 
Osećam se apsolutno fenomenalno. Iako je prošlo već više od mesec dana, utisci se nisu skroz slegli. Takmičim se od samog početka ove manifestacije i moram priznati da je sve bolje iz godine u godinu. Organizacija je sve bolja, a konkurencija sve jača i nadam se da će to tako i da ostane. Čast mi je što sam baš ja dobio tu nagradu i nasledio je od prošlogodišnjeg saigrača Koče Jovovića. 
 
2.Kako ti se čini ovogodišnje takmičenje?
 
Ove godine je takmičenje bilo zaista izvanredno. Konkurencija je bila veoma jaka, a pogotovo na basketu. Žao mi je što naših, vršačkih ekipa nije bilo malo više, zato što su ekipe iz Beograda odnele sve pobede, osim Milana Munižabe koji nam je izvadio prosek (smeh). 
 
3.Ti se takmičiš u svim disciplinama, zar ne?
 
Skoro svim. Ove godine sam nažalost morao da propustim stoni tenis, jer su me ostali takmičari prošle godine isprašili već na samom početku. Iako nisam bio siguran da li ću stići da igram i košarku i odbojku, uspeo sam. Među njima, basket definitivno smatram za neku „svoju“ disciplinu, iako je druženje bilo najbolje na odbojci na pesku. 
 
4.Koji su ti momenti bili najupečatljiviji na svakom sportu ove godine?
 
Ekipe su bile zaista mnogo jače nego prošle godine. Po mom mišljenju, bilo je zaista premalo ekipa odavde, posebno s obzirom na to da se u Vršcu svakog leta igra basket. Ove godine sam u ekipi bio sa Kočom Jovovićem, Aleksandrom Bugarinom i Draganom Tuvićem. U grupi smo igrali dobro, imali smo jednu pobedu i jedan poraz od osvajača turnira, a zatim smo ispali baš od Vrščana! Ove, kao i prošle godine sam na basketu takođe gađao trojke i igrao i jedan na jedan. Ovogodišnje gađanje trojki je bilo veoma neizvesno – jedna trojka mi je falila do finala, ali je bilo jako interesantno. U delu jedan na jedan sam prošao prvo kolo, dok sam u drugom kolu izgubio.
 
Odbojku na pesku sam ove godine igrao sa Miljanom Vešovićem. Ovo je na mene ostavilo možda i najveći utisak cele Sportijade. Iako smo izgubili obe utakmice i to veoma ubedljivo (smeh). Napravili smo šou na terenu i dobili najveći aplauz. Ne znam da li je to bilo zbog našeg rezultata ili zbog toga što nemamo pojma da igramo ili možda oba. Bilo je zaista odlično. Po meni je ovo bila ubedljivo najteža disciplina. Delimično je to bilo zbog toga što ni saigrač ni ja nismo imali nikakvih profesionalnih dodira sa odbojkom, za razliku od ostalih momaka koji to rade već godinama. Prošle godine sam se u ovoj disciplini takmičio sa Dejanom Blagojevićem, gde smo napravili znatno bolji rezultat – uzeli smo čak jedan set!
 
Trka je prošla veoma lako i lepo. Istrčali smo u laganom ritmu i uživali. Trka je bila sjajno organizovana, s obzirom na to da ulična trka nije mogla da se održi, ovo je bila odlična alternativa.
 
 
5.Kakva je bila konkurencija ove godine?
 
Konkurencija u odbojci na pesku je ove godine bila, pa, strašna (smeh). Vešović i ja smo upali u grupu sa osvajačima od prošle dve godine i sa ovogodišnjim osvajačima turnira.
U košarci je bilo isto tako, strašno puno profesionalaca. U trci nas je izvuklo to što su samo Vrščani bili tu, bez Pančevaca koji već tradicionalno uzimaju mesta. 
 
 
6.Da li si bio na još nekim manifestacijama ovog tipa?
 
Ove godine sam bio na turniru Red bull king of the rock. Ovo je turnir u basketu 1x1 koji se održava u Beogradu, na Kalemegdanu. Stigao sam do treće runde i falila mi je još jedna da uđem u najboljih 64. Pre par dana sam bio na trci: We run Belgrade gde sam trčao 10km. Istrčao sam sve za oko 51 minut. Bilo je sjajno, iako sam ušao u trku sa zakašnjenjem. Takođe, tradicionalno se već takmičim i u Trci uz stepenice. 
 
 
7.Koja je tvoja najdraža pobeda?
 
Nikad nisam imao neka velika rivalstva. Sport smatram za nešto apsolutno stvoreno za druženje. Kada bih morao da izdvojim jednu „pobedu“ na koju sam najponosniji, to bi ipak bio onaj jedan set koji smo Dejan Blagojević i ja osvojili prošle godine u odbojci na pesku. Iako se meč završio nepovoljno po nas, onaj jedan set je bio naša najveća pobeda.
 
 
8.Koja ti je najdraža uspomena sa Sportijade?
 
Najdražih uspomena uvek ima, ali su ove godine definitivno pored sportova presudile i žurke. Nažalost, propustio sam prvo veče i beerpong, mada mislim da bih od svih sportskih disciplina, tu imao najveće šanse. Kao i svake godine, žurke su bile sjajne i kao i uvek okupljale sve ljude sa Sportijade zajedno.
 
 
9.Da li planiraš da se prijaviš i sledeće godine?
 
Naravno. Ovo je nešto što sam počeo da iščekujem više i od Grožđebala (smeh). Zaluđen sam sportom i jedva čekam svake godine da počne Sportijada, da nam grad malo živne, da ljudi počnu da se bave sportom i da svi zajedno uživamo u tome.
 
 
10.Šta bi želeo da poručiš svim budućim učesnicima Sportijade?
 
Svim budućim učesnicima Sportijade bih želeo da poručim da se obavezno prijave u što većem broju i u što više disciplina, zato što je druženje tokom Sportijade jedna jako lepa stvar. Svake godine tokom tih par dana upoznam ogroman broj ljudi sa kojima ostajem prijatelj još dugo. Dođite da uživamo zajedno!
 
utorak, 06 septembar 2016 11:54

Foto konkurs "Vršac u fokusu"

Foto konkurs „Vršac u fokusu“ raspisala je Turistička organizacija Vršac. Rok za slanje fotografija je 23. septembar.
 
U periodu od 16. do 23. septembra učesnici šalju fotografije u inbox na Facebook stranici Turističke organizacije Vršac. Nakon završenog perioda za slanje fotografija, organizator će objaviti fotografije u posebnom albumu. Javno glasanje biće organizovano na navedenoj facebook stranici od 23. do 30. septembra 2016. godine. Tri fotografije sa najvećim brojem lajkova po zatvaranju konkursa biće nagrađene. 
 
Glavni zadatak i tema konkursa: 
“Učesnici fotografijom treba da prikažu svoj doživljaj manifestacije „59. Dani berbe grožđa“. Fotografija treba da je načinjena u Vršcu u periodu od 16. do 18. septembra 2016. godine”.
 
Predispozicije:
 
•Pravo na učešće imaju svi koji pošalju fotografije u skladu sa gore navedenim pravilima konkursa, imaju više od 18 godina i lajkovali su Facebook stranicu Turističke organizacije Vršac.  
•Jedna osoba može poslati više fotografija na konkurs ali nagrađena može biti samo jedna fotografija. 
•Fotografije se šalju isključivo u elektronskoj formi u inbox stranice Turističke organizacije Vršac. 
•Veličina ne sme biti manja od 2MB, Format: JPG, Orijentacija: landscape .
•Fotografije ne smeju sadržati potpis, žig, natpis ili slična obeležja. 
•Uz fotografiju neophodno je u istoj poruci dostaviti ime i prezime autora, adresu, kontakt telefon i naziv fotografije. Sve podatke organizator će koristiti isključivo u svrhe realizacije konkursa. Organizator zadržava pravo da fotografije koje smatra neprimerenim ili neadekvatnim ne objavi.  
 
 
Nagrade:
 
Prvo mesto će biti nagrađeno vikendom za dve osobe u Vršcu (1 polupansion u hotelu i obilazak grada). Drugoplasirani će osvojiti večeru za dve osobe u restoranu u Vršcu, dok će dobitnici trećeg mesta iskusiti degustaciju vina za dve osobe u jednom od vinskih podruma.
 
Više o konkursu, nagradama i toku glasanja možete pročitati OVDE
 
Srećno!

Budi u toku! :)

Prijavite se na mejling listu kako biste na vreme dobili važna obaveštenja.

Anketa

Šta vidite kao najveći problem mladih u Vršcu?

Nasilje - 16.2%
Nedostatak kulturnih sadržaja - 11.1%
Nedovoljno razvijen noćni život - 9.4%
Nedostatak mesta za rekreativne aktivnosti - 6%
Nedostatak posla/stručne prakse - 46.2%
Nedostatak neformalnih edukacija - 11.1%

Ukupno glasova: 117
Glasanje je završeno, dana : avgust 17, 2017

edukacija-logo-kursevi

Baner 231x173

 

  • 1
  • 2
  • 3

PricajmoOTome

OklagijaRS

parakvadvs

edukacija

VrsacMOJKraj

VrsacPlus

VAK

Cefix

KulturniCentarVrsac

ClickMan

OpstinaVrsac

eVrsac

ArchLAB

TOV

PokrajinskiSekretarijatZaSportIOmladinu