Nakon što sam objavila svoj prvi blog o nasilju, par mojih drugova nazvalo me je feministkinjom. Začudila sam se jer,  prvo, nisam feministkinja, a drugo, poenta teksta nije bila da treba da sprečimo muškarce u maltretiranju žena, već da sprečimo bilo koju vrstu nasilja. To me je navelo da razmišljam o položaju momaka danas. Zapitala sam se kako bih reagovala da na ulici vidim kako devojka udara momka. Verovatno bih pomislila da ju je prevario ili napao, te bih ga i ja udarila torbicom. Pošto nije sve onako kako izgleda, te je možda devojka zbog svoje nervoze izudarala nedužnog momka, da li bi se o njenom agresivnom ponašanju širile priče? Ne bi, jer kod nas važi da žena, kao slabije biće, ima prava da pokazuje fizičku agresivnost prema jačem polu, sve dok to ne uradi njen ljubavnik. Smatralo bi se da je za to kriv suprug, jer joj „ mnogo dopušta“, ali ne i to da jedna osoba upravo vrši nasilje nad  drugom. Neka mi ne zamere feministkinje, jer ja ne branim ni muškarce ni žene, već ljubav, ali zašto nekada ne pogledamo sebe i pitamo svoje „ žensko ogledalo“ zašto u njima nismo probudile nežnost i želju da budu džentlmeni prema nama?

 

Statiska pokazuje da je više zloostavljanih žena, ali obzirom na to da nasilje od strane muškaraca polako postaje stereotip, trebalo bi se pozabaviti pitanjem zašto je čovek čoveku vuk. Često korišćenje ravnopravnosti dovodi momke u nezgodan položaj. Kao devojka, moram priznati, volim da šefujem, baš kao i moje drugarice. Ta naša „ strast“ zna da izudara momke po obrazu, ne zato što znaju da budu sujetni, već zato što i oni znaju da vole. Da li smo onda  samo „ zle žene“ kao u Sterijinom delu? Ne, onda smo i nasilnici, verbalni nasilnici.  Poznajem muškarce  koje žene stalno vređaju jer bolje izgledaju od njih. I one koji rade sve kućne poslove, jer žena više zarađuje, te on nema prava glasa. I one kojima je prećeno da neće viđati decu ako se stambeno ne odvoje od njegovih roditelja. A, i one koji opravdaju ženino loše ponašanje svakog meseca  zbog mesečnog ciklusa. Kad god nešto nije po našem, kažemo momku da nije džentlmen. Da li smo mi baš uvek dame i da li ikada priznamo sebi da to možda i nismo?

 

Često su muškarci i fizički maltretirani, ali se o tome malo govori, jer se stide da pokažu svoju slabost. Sada se verovatno nekolicina smeje, jer im nije jasno kako žena od 50 kg može da prebije muškarca od 120 kg, a ja se smejem jer naš mentalitet nikada nije bio svestan koliko je u stvari žena jaka. Nikada mi neće biti jasno zašto se uvek žrtve stide, a nasilnicima se tapše? I zašto nas uče da su junaci oni koji odu u rat, a ne oni koji ih spreče? 

 

Ne zaključujte o nasilju iz ugla žene il muškarca, već iz ugla čoveka, koji čoveku nije vuk. 

I dečaci plaču!