četvrtak, 01 decembar 2016 12:50

Stari srpski običaji - rođenje

Napisala 
Ocenite ovaj članak
(10 glasova)

Srpski narod poznat je po veoma bogatoj kulturno – obrednoj praksi, po raznim običajima koji se prenose kroz generacije, koji se poštuju i predstavljaju našu kulturu. U svakoj epohi postoje određeni običaji, obredi, koji su vremenom evoluirali, ali su u svojoj biti zadržali prvobitno značenje. Kao najvažniji običaji mogu se okarakterisati običaji u vezi sa tri presudna momenta života za svaku jedinku – rođenje, svadba i smrt.
Istraživali smo naše stare običaje, stoga ćemo napraviti pregled najzanimljivijih koje ćemo objavljivati svake nedelje u delovima.


Kada je u pitanju rođenje, kao jedan od najvažnijih trenutaka života, to podrazumeva da se osoba odvaja od jednog sveta i prelazi u drugi. U tradicionalnoj kulturi Srba ovaj događaj je iziskivao i određene rituale koji su bili strogo poštovani. Bitno je da se žena porađa van kuće, daleko od ostalih ukućana. Čak iako se porađa u kući, mora biti u nekom izolovanom delu. Posebno muškarci nisu smeli da budu prisutni, jer se verovalo da donose lošu sreću. Takođe, žena nije smela da pusti glas na porođaju, jer je to, po srpskom narodnom verovanju loše uticalo na muškarce. Uz ženu je morala da bude prisutna druga žena koja je već prošla kroz sve to, i ona je predstavljala ritualnog vodiča. U vodu, u kojoj se kupa beba stavlja se bosiljak da bi se očistila od nečistih sila, bob da se rodi muško dete, a luk da dete bude zdravo. Status novorođenčeta je nedefinisan, on prelazi iz htonskog u ovozemaljski svet. Odmah potom, babica ga oblači u očevu košulju, i u njoj bi ostajao tri dana. Ako je dete žensko, onda se oblači u majčinu košulju koju je majka nosila i na venčanju i na porođaju. To je, tzv. „darovna košulja“. Ona je imala veoma važnu ulogu u obredu oko rođenja deteta, prvenstveno zbog svog apotropejskog dejstva (Zaštitničko delovanje, štiti od uroka). Verovalo se da muško dete treba poviti u očevu košulju da bi nasledilo njegovu slavu, a žensko u majčinu da bude poslušna i pokorna. Prvih četrdeset dana je krizni period. Čim se žena porodi, u kuću dolazi druga žena i donosi joj povojnicu ili mali kravaj. Ta žena mora da ima decu i da bude u srodstvu sa porodiljom. Nakon što se žena porodi pevaju se pesme u krugu porodice. To su pesme na babinama i uspavanke, koje se razlikuju samo po vremenu u kojem se izvode.

Babine su period do četrdeset dana po rođenju deteta, i tada su po narodnom verovanju delovale babice – demoni. To su tri ili sedam ružnih žena odevene u crno. One su nevidljive, dolaze noću i pokušavaju da naškode detetu.
Za razliku od njih, suđenice du dobre. One se zamišljaju kao tri žene, lepe, mlade. One dolaze prve tri noći, a treća noć je najbitnija. Tada najmlađa suđenica donosi konaču odluku. Dete su tada oblačili u očevu košulju, tačno u ponoć. Ta noć je bitna jer se u toku nje beba vezivala za rod i duhove predaka.


U uspavankama se peva o smrti majke ili pomajke, žene koja je prva dojila dete, a vreme kada se izvode je od rođenja deteta do treće godine njegovog života. U uspavankama se eksplicitno govori o osobi koja peva. One imaju pripev „buji, paji, nini, nuni, nuna“. U nekim verovanjima, majka oblači detetu košulju zbog uroka. Pljuvačka je nečista, i pre se u tradicionanoj kulturi Srba verovalo da majka, kada izvodi dete u spoljni svet, namaže ga pljuvačkom po „kriznim delovima“, kao što su zglobovi, vrat, lice, da bi ga nečiste sile shvatile kao nekoga svog.


Sledeći običaji vezani za rođenje deteta su krštenje i strižba. Krštenje je davanje imena detetu, i tada dete postaje individua, osoba za sebe. Krštenje se vrši osam dana po rođenju deteta ili druge nedelje života. Sve dok dete nije kršteno, ne sme se ljubiti, jer se smatra nečistim. Krštenje zapravo i jeste „isterivanje“ zlih sila. Najveću ulogu ovde ima kum. On sa sobom nosi sveću voštanicu, struk bosiljka i platno za košulju. Platno koje se koristi na krštenju naziva se kumovska košulja. Posle krštenja, kum daruje dete, a detetova majka daruje kuma i njegovu porodicu. Kum se smatra da je veza između Boga i deteta. On je ritualni vodič i njegova reč je glavna, kao i blagoslov, da bi se dete u potpunosti vezalo za ovaj svet.


Strižba se izvodi se na pragu, kao htonskom prostoru, koji predstavlja granica između dva sveta. Uglavnom se izvodi oko prve godine detetovog života, ili u neparnim godinama, jer je neparnost pozitivna. Morao je biti ponedeljak, sreda ili nedelja. Strižbu vrši kum, on je u tradicionanoj kulturi Srba naziva i „šišani kum“. Dete je tokom ovog rituala moralo da plače, da bi se vezalo za ovaj svet. Kum detetu daruje kapu, koja ima apotropejsko dejstvo. Kosa se nikada ne šiša pre ovog rituala, jer se smatralo da je strižba zapravo prinošenje žrtve. Ovaj obred je arhaičan. Tek posle krštenja i strižbe smatralo se da je dete prešlo kriznu fazu, i da je potpuno vezano za ovaj svet.


Ovi običaji predstavljaju kult našeg naroda, a neki od njih se i dalje mogu sresti u određenim delovima Srbije. Ako i vi znate neki zanimljiv običaj, ostavite u komentaru.

Pročitano 14921 puta Poslednji put izmenjeno četvrtak, 01 decembar 2016 17:11
  • 1
  • 2
  • 3

PricajmoOTome

eVrsac

PokrajinskiSekretarijatZaSportIOmladinu

VrsacMOJKraj

ArchLAB

OklagijaRS

edukacija

iserbia

KulturniCentarVrsac

parakvadvs

OpstinaVrsac

VAK

VrsacPlus

Cefix

ClickMan