U prethodne dve nedelje sistematizovali smo običaje u vezi sa rođenjem i svadbom. Kao treći prelomni trenutak, ujedno i poslednja etapa životnog ciklusa jeste smrt. Sada ćemo pažnju malo više posvetiti običajima oko sahrane, i svim ritualima koje ona iziskuje.

Pre svega, ako se zna da će pokojnik umreti, a neko u tom trenutku spava, on se mora probuditi jer je san stanje slično smrću, i verovalo se da ako se pokojnik „sretne“ sa snevačem, umreće i on. Kao što se novorođenče, nevesta i mladoženja moraju kupati, tako se kupa i pokojnik, da bi se sa njega skinuo sloj koji je imao dok je bio na ovozemaljskom svetu. Onaj koji kupa pokojnika kasnije se i sam morao okupati da bi iz njegove ruke, kasnije rasla pšenica. Kada osoba umre prekrivaju se sva ogledala, jer se u tradicionalnoj kulturi Srba verovalo da duh pokojnika može da uđe u ogledalo, i tako ostane u kući. Bitno je bilo i da se pokojnik u kovčeg spusti sa nogama okrenutim ka severu. Takođe, u tradicionalnoj kulturi Srba bio je običaj da žene iz porodice pokojnika prave lutku sa njegovim likom koja se svakodnevno pere i oblači, dve i po godine ako je muško, i dve godine ako je žensko, a zatim se odnosi na grob. Na sahrani je bio običaj da se igra „kolo naopako“. Naopako je jer se igralo u suprtonom smeru od onog za veselje. Igrom se uspostavlja veza između živih i mrtvih. U Timočkoj Krajini postojao je paganski običaj da se na sahranama pevaju svatovske pesme, umesto tužbalica. Kod Starih Slovena postojao je običaj da se na sahranama gađa strelom, a ko pogodi dobija imovinu pokojnika. Smatra se da duša pokojnika luta još četrdeset dana nakon smrti. To je krizni period, koji postoji i u rođenju i u svadbi. One duše koje se teško odvajaju od svog tela su nečiste, i to su osobe koje nisu umrle prirodnom smrću, ili ako celokupni obred sahrane nije izvršen kako bi trebalo. Nakon sahrane sprema se jelo koje se jede za dušu pokojnika. U Vojvodini se naziva daća, a u ostalim delovima Srbije pomama. Nekada se može desiti da se svi običaji i rituali oko rođenja, svadbe i sahrane ne izvedu kako treba, pa tada može doći do posledica. Kada je reč o sahrani, ako se ne izvede kako pravila nalažu desi se da se duša „povampiri“. Posle tih četrdeset dana, smatra se da se duša odvojila od tela potpuno, da se smirila i da je potpuno prešla u „drugi svet“, tačnije da je prošla kroz obred prijema. Posle četrdeset dana, ponovo se sprema daća za dušu pokojnika i obilazi mu se grob. Postoji običaj da se ispred groba postavlja klupa, kao izraz poštovanja prema pokojniku. Zatim, bio je običaj da se pored groba nađe i bunar, iz kojeg se pila voda za dušu pokojnika.

Svi ovi rituali oko sahrane, kao i verovanja, postoje i dalje u našem narodu, a posebno je prisutno prekrivanje ogledala, kao i daća ili pomama.
Običaji i oko rođenja, i oko svadbe, kao i oko sahrane, iako nisu u potpunosti prisutni, ipak su zadržali svoje osnovno značenje. Oni predstavljaju kult našeg naroda, i čuvanje tradicije.