Kibicfensteri, prozori karakteristični za Vršac, više se ne proizvode niti se ugrađuju. Mnogi pod zaštitom, ali naslednici sve manje imaju novca da održavaju dedovinu.
VRŠAC je poznat po prelepoj arhitekturi, kojoj je barok dao poseban šarm, a dobro ukomponovani elementi secesije, neogotike i klasicizma mu upotpunili izgled, pred kojim niko ne ostaje ravnodušan. Ipak, ono što je specifično za tamošnje fasade i što Vršac izdvaja od drugih gradova jesu njegovi kibicfensteri - ispupčeni prozori, koji su služili, kao što samo ime kaže, za kibicovanje, tj. izvirivanje.
ako se ovakvi prozori mestimično mogu viđati širom Vojvodine, Vrščani se hvale da su kibicfensteri upravo njihov izum, a već po samom nazivu se lako može zaključiti da su ih prvi ugrađivali Nemci, koji su dugo činili gotovo polovinu stanovništva Vršca. To potvrđuje i činjenica da ne postoji srpski naziv za ove prozore, već samo ovaj švapski.
Kibicfenstera najviše ima u najtužnijoj ulici u gradu, Zmaj Jovinoj, koja povezuje portu pravoslavne Crkve Svetog oca Nikolaja sa gradskim grobljem. Na tom putu se mogu videti najrazličitija isturena okna, jednostavnog oblika ili oivičena stilski obrađenim drvetom - u zavisnosti od imućnosti njihovih vlasnika.
- Ovi prozori su prvenstveno pravljeni za frajlice i svojevremeno su bili nešto poput izloga za prikazivanje mladih udavača.
Devojke su tek sa 17 godina sticale pravo da se prikažu svetu na tom prozoru i da kroz njega kibicuju momke koji prolaze sokakom - priča Vesna Stankov, etnolog vršačkog muzeja.
Nije ih bez razloga Vrščanin Jovan Sterija Popović nazvao “samohvali”, jer su kibicfensteri, u stvari, predstavljali statusni simbol.
- Oblik, izgled i šara na ovim prozorima otkrivali su bogatstvo vlasnika, ali i veštinu majstora koji ih je pravio. Po tome se moglo zaključiti i gde je majstor izučio zanat, a znamo da su vršačke kalfe išle na specijalizaciju u Arad, Segedin, Peštu i Beč - dodaje Vesna Stankov.
Vrščani neguju lepotu svoje autentične arhitekture, pa je kompletno staro gradsko jezgro, koje obuhvata prostor od Kumanovske ulice do katoličke crkve i deo Ulice Feliksa Milekera do Gradskog parka, pod zaštitom države.
To znači da građani koji žive u tom potezu ne smeju da menjaju izvorni izgled svojih kuća, pa ni fasada. Ali kibicfensteri polako izumiru u ostalim delovima grada.
- Nažalost, ovih prozora je sve manje, jer ih ljudi zamenjuju aluminijumskim, iako smo tražili od vlasnika da ih čuvaju, bez obzira na to što njihove kuće nisu pod zaštitom države.
Ponekad se to dešava i na kućama u zaštićenom jezgru. Ako već moraju da ih izbijaju, onda neka bar ugrade slične drvene prozore, kako bi se donekle sačuvala autentičnost - kaže Snežana Večanski, iz pančevačkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture.
Jedan od razloga zašto kibicfensteri nestaju jeste i to što naslednici nekada bogatih porodica sve manje imaju novca da održavaju svoju dedovinu.
Zato bi, vodeći se primerom pojedinih gradova u Srbiji, lokalna samouprava trebalo da osnuje fond, koji bi iz opštinskog budžeta sufinansirao održavanje kulturnih dobara u privatnom vlasništvu.
Jer, i kibicfensteri su jedan od magneta za turiste.
ISTORIJA
KIBICFENSTERI su nastali u 18. veku, kada je došlo do pojeftinjenja stakla, kao materijala za gradnju. Prvi su ih ugrađivali bogati Nemci, ubrzo zatim su i na kućama srednje bogatih srpskih porodica ugrađivani kibicfensteri, koji su bili manje ili više istureni van ravni fasade ili ukrašeni duborezom, a oni na kojima su se i bočna krila otvarala bili su pravi primer bogatstva.
Preuzeto sa: novosti.rs
