Svi mi želimo da živimo život punim plućima. Želimo da iskusimo sve što nam život pruži, da uskočimo u taj čudesan voz sudbine, da se igramo sa njom i da je puštamo da nam vodi život, pa da poput nekog deteta gledamo kroz prozor i pitamo kako se drveće, zgrade i ljudi kreću tako brzo dok sedimo u tom čudesnom vozu-u tom čudesnom životu. 

 

Još u mladosti želimo da se prepustimo, da sednemo u taj ekspresni voz i pustimo da nas vozi gde god hoće, gledamo požudno u scene iza prozora i grabimo što više možemo. Nove ljude, nove gradove, nova iskustva...upravo se naš vršački pisac, Branislav Čurčov u svojim tinejdžerskim danima ukrcao na taj čudesan voz i otisnuo na brojna putovanja. 

          

Prva stanica je bila Pravni faktultet u Novom Sadu, još od ranijih dana je njegov život bio ispunjen knjigama, pisanjem, mišljenjem o okruženju koje počinje sve više i više da mu privlači pažnju. Njegovi sve manji stidljivi pogledi kroz prozor voza postaju sve puniji, sve smeliji. Shvativši lepotu prizora pred sobom i moći pisanja koje postaje sastavni deo njegovog života. 

             

 A onda gde je život, tu je i ljubav. Postao je opijen ljubavlju, mladim devojkama koja su iz njega izvlačile ljubavne stihove, a zatim i prozu, a za njom i nove prizore pred prozorom. 

             

Zašto putovati u jednom pravcu kada možemo da biramo kuda ćemo ići? 2014. godine upisuje Srpsku književnost i jezik i od jednom se njegova predviđena stanica pretvorila u još jednu samo sa uzbudljivijem putem i još uzbudljivijim prizorima. Ali sve mora ići sa granicama, naš pisac je naučio da ne treba žuriti u životu, da polako treba pustiti stvari da se razvijaju, kako život tako i pisanje. 

             

Mnogo je devojaka ušlo i prošlo kroz njegov život, donoseći i odnoseći mnoga osećanja. Voz je jurio, ljudi su prolazili a njegova proza je stajala na istom mestu, samo što se ljudi nisu mnogo osvrtali na nju. Ali to mu nije slamalo volju. Svoju prvu pesmo, posvećenu Gaju, učitelju rimskog prava iz 2. veka je objavio u ,,Pravniku'' studentskom časopisu, zatim je i učestvovao na brojim takmičenjima u besedništvu tri godine za redom. Na drugom učešću osvojio je nagradu žirija. Treća beseda po mišljenju Branislava, bila je najbolja. Elem, najpoznatija pesma mu je svakako ,,Banaćani'', koju možete pročitati na kraju teksta.

        

 Dok je studirao književnost, pisao je brojne kratke priče, eseje i još štošta mešajući brojne žanrove. Neka od ovih dela su objavljena u ,,Pravniku'', ali ono što je možemo reći obeležilo Branislavov život jeste ,,Il poeta tirreno'' esej/priča o njegovom profesoru Mariju Liguoriju koja je objavljena od strane KOV-a u br. 24 ,,Kovina''. A zatim dogođaj koji je usledeo prošloga leta, 19. avgusta je predstavljalo priređeno književno veče u bivšem Domu vojske. 

        

 Istog tog leta je usledio još jedan značajni događaj, Branislav Čurčov je osnovao i blog, u kojem je počeo da objavljuje svoja dela. Ali ono što je naučio je da požljivo posmatra prizore iza prozora, ne žuri i uživa na tenane u njima. Ono na čemu sada radi jeste priprema za novu knjigu. 

          

 Na nama ostalima ostaje da i mi uživamo i cenimo vožnju vozom, ne dozvolimo da nas previše opije i zavede. Sve se mora raditi polako i sa ogromnim strpljenjem, jer nagrada za sav naš trud je tu, odmah iza sledeće skretnice voza.   

 

                                                 Branislav Čurčov