Svaki četvrti mladić u Srbiji smatra da "jedan šamar nije nasilje", a svaka treća mlada osoba u Srbiji, bez obzira na pol, smatra da je devojka koja nosi kratku suknju i usku majicu "sama kriva" ako je neko napadne, pokazalo je istraživanje Autonomnog ženskog centra.

 

Istraživanje u srednjim školama širom Srbije je sprovedeno u okviru kampanje "Mogu da neću. Ljubav nije nasilje".

 

Po istraživanju o seksualnom i rodno zasnovanom nasilju među mladima, u kojem je učestvovalo 415 osoba iz 10 gradova u Srbiji, najveći broj mladih ljudi - u 80 odsto slučajeva, ne slaže se s tvrdnjom da ima prilika u kojima je "opravdano da mladić udari partnerku", ali na tu tvrdnju ipak različito gledaju devojke i mladići.

 

"Da je opravdano ponekad udariti partnerku, nažalost, misli svaki deseti mladić, dok se sa ovom tvrdnjom slaže samo 3,2 odsto ispitanih devojčica. S druge strane, da je tolerisanje nasilja vrlo prisutno među mladima i da ne umeju da razlikuju oblike nasilja, govori podatak da svaki četvrti dečak, ali i svaka deseta devojčica misle da jedan šamar nije nasilje", pokazuje istraživanje.

 

Vršnjačka edukatorka na projektu, Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra ističe da mladi ljudi ne prepoznaju sve oblike nasilja, i da postoji razlika u tome kako nasilje vide i doživljavaju devojke i mladići.

 

"Seksualno uznemiravanje kao deo šale i odrastanja je, na primer, potpuno prihvatljivo za svakog četvrtog mladića, dok tek svaka 25. devojka misli isto. Naravno, to je zato što su upravo devojke najčešće žrtve seksualnog uznemiravanja, pa jako dobro razumeju njegove posledice, dok ga mladići i ne prepoznaju kao nasilje", rekla je ona.

 

Rezultati istraživanja su pokazali da su vulgarni komentari upućeni devojkama, prihvatljivi za svakog trećeg mladića i za svaku desetu devojku.

 

"Najveći otpor i najmanje razumevanja pokazuje se, očekivano, prema LGBT zajednici, pa tako čak svaki drugi mladić smatra da momak koji je zaljubljen u drugog momka, treba da bude pretučen. S tom tvrdnjom se slaže tek svaka 25. devojčica, što dodatno pojačava utisak da su devojčice daleko manje tolerantne prema bilo kojem vidu nasilnog ponašanja", navodi se u istraživanju.

 

"Jedan od najjačih mitova je, na primer, stav da je devojka koja nosi usku majicu i mini suknju, sama kriva ako je muškarac napadne. Posebno je problematično što u to veruju čak i devojke, što nam pokazuje da i dalje treba mnogo rada kako bi se promenila ta patrijarhalna svest koja odgovornost za nasilje prebacuje na žrtvu", podvukla je ona. Grupe koje pohađaju radionice u 10 gradova u Srbiji, imaju i obuku o "javnom zagovaranju" tako da kasnije mogu same da organizuju slične akcije i pomognu vršnjakinjama i vršnjacima.

 

Tako su devojke iz jedne srednje škole u Smederevskoj Palanci uspele da se izbore da na putu gde su često izložene dobacivanju i seksualnom uznemiravanju, bude školski policajac, dok se druga grupa devojaka izborila da se zaključavaju sva vrata školskih toaleta.

 

AŽC će ove jeseni organizovati seriju radionica i na izabranim fakultetima u Srbiji da bi i studentkinje podstakao da prepoznaju forme seksualnog uznemiravanja, i da bi se, u saradnji s fakultetima, razvili interni akti o sprečavanju i kažnjavanju seksualnog uznemiravanja u tim ustanovama.

 

Kampanja "Mogu da neću. Ljubav nije nasilje" deo je projekta "Nulta tolerancija na rodno zasnovano nasilje" koju sprovodi AŽC, a podržava Fond UN za suzbijanje nasilja prema ženama i trajaće dve godine.

 

Cilj kampanje je da nauči mlade devojke da prepoznaju nasilne obrasce u partnerskim odnosima i osnaži ih da ne pristaju na iste.

 

Izvor: N1

Humanitarna priredba „Reci NE nasilju“ održala se sinoć u Kongresno-muzičkoj dvorani Centra Millenium u Vršcu.

 

Vršački srednjoškolci uložili su maksimalan trud kako bi svojim sugrađanima podigli svest o jednom od najčešćih problema današnjice – nasilju.

 

Na početku večeri, prisutnima su se obratile gradonačelnica Vršca Dragana Mitrović i članica gradskog veća resorno zadužena za obrazovanje Marijana Golomeić.

 

Poljoprivredna škola „Vršac“ je vodila program, a voditeljka je bila Danica Jovanović. Učenici Školskog centra „Nikola Tesla“ pripremili su recital, koji je po mišljenju mnogih bio jedan od najupečatljivijih delova predstave. Učenici Hemijsko-medicinske škole izneli su zapanjujuće činjenice o svim vidovima nasilja. Učenici vršačke gimnazije „Borislav Petrov Braca“ pripremili su dramski prikaz, u kojem su izneli priče četvoro ljudi koji su trpeli nasilje – Danijelu, feminiziranom momku kojeg su vršnjaci nazivali pogrdnim imenima i tukli ga; Samanti, devojci romskog porekla kojoj su imućnije devojke iz okruženja zagorčavale život podsmevajući joj se i javno je ponižavajući; Marku, siromašnom dečku kojeg su vršnjaci tukli zbog društvenog statusa i Katarini, ćerki imućnih roditelja koji su je u detinjstvu zanemarivali i tukli, a čiji je život u adolescentnom dobu otišao u potpuno pogrešnom pravcu. Najupečatljiviji i najemotivniji momenat večeri jeste sama završnica dramskog prikaza, kada Katarina izvršava samoubistvo uzimanjem prevelike količine lekova. Učenici srednje muzičke škole prigodnim programom propratili su čitav događaj.

 

Nakon završetka predstave, u holu ispred Kongresne dvorane organizovano je druženje za sve prisutne. Posluženje su obezbedili sponzori i Poljoprivredna škola „Vršac“, a prisutne je zabavio bend Muzičke škole „Josif Marinković“.

 

Miljana Nikolić, predsednica učeničkog parlamenta vršačke gimnazije i scenarista dramskog prikaza koji su učenici gimnazije izveli nije krila svoje oduševljenje uspehom sinoćnjeg događaja. „Ja sam oduševljena! Mislim da niko od nas nije očekivao da ovoliko ljudi dođe, sve smo se više iznenađivali što je Kongresna dvorana bila punija. Ne postoji osećaj koji bi mogao da opiše ovo stanje trenutno!“ rekla je Nikolićeva za naš portal.

 

Koliko je nasilje rasprostranjeno među populacijom svih uzrasta govore poražavajući statistički podaci. Broj krivičnih prijava za delo nasilje u porodici u 2016. godini iznosi 4.993, dok svaka treća osoba u Srbiji doživi neki oblik nasilja. Žrtvi nasilja koje su bila deca ispod 18 godina tokom 2015. godine bilo je 135. Nije isključeno ni nasilje nad osobama starijim od 65 godina, ali o tome ima malo podataka, zato što su to žrtve koje ne žele da javno govore o tome.

Kad god čujem da je izvršeno nasilje, uglavnom destinacija biva neka zabačena, mračna ulica gde nema ljudi koji bi nasilnika mogli da spreče u tome. Iznenadila sam se kada sam pročitala vest o događaju koji se 16. septembra desio u  centru Zrenjanina. Neprijatno iznenadila, naravno. Naime, petorica maloletnika napala su drugog maloletnika i njegovu devojku u samom centru grada. Dok su ih maltretirali, njihovi sugrađani su bezbrižno sedeli i pili piće. Dečak i devočica su izgubili svest, ali nasilnicima ni to nije bio znak da prestanu, te su nastavili da ih šutiraju, udaraju i gaze. Prestali su tek pošto su slučajno naišli roditelji maltretiranog dečaka, koji su tada pozvali policiju i hitnu pomoć. 

Koliko neko treba da bude siguran u to da je nasilje danas prihvaćeno kao deo svakodnevice pa da ga izvrši u centru grada? I da li je stvarno prihvaćeno, s obzirom na to da je ta situacija ostalim sugrađanima bila samo jedna scena akcionog filma, u kojoj nisu pronašli razlog za ustajanje iz svoje udobne stolice? Naravno, niko ne očekuje od slabašnog deteta da ustane i pokuša da istera pravdu jer i ono može da nagrabusi. Ali, šta je s odraslim ljudima? Kako to da nije moglo da priđe šestorica jakih muškaraca, koji bi kao očevi mogli da pomognu nedužnim žrtvama? I zašto su policiju pozvali roditelji, koji su naišli posle nekog vremena, a ne očevici? Zar ne shvataju da su time podržali nasilje i pozdravili svako buduće maltretiranje u svom gradu? 

„ Ma, ko zna šta su im uradili pa su dobili svoje.“, rekao bi neko ko očigledno ne bi imao hrabrosti da se suprotstavi petorici maloletnika. Zar postoji ikakvo opravdanje za nasilje? I da li bi tako prokomentarisao ovu situaciju da se u tom trenutku kao žrtva našla njegova ćerka? 

Nasilnicima se pažnja mora skrenuti! Njih ne treba ignorisati, treba im pomoći, naučiti ih. Naučiti da čovek nije meta, da se razgovorom rešavaju problemi, da biti dobar nije teško. I naš narod treba naučiti da će bar malo biti bolje ako se reši problem jednog deteta. Time neće sprečiti nasilje u globalu, ali će zaustaviti lanac traumatičnih događaja koji se mogu desiti. Ne motivacioni govori, ne predavanja, ne priče, već dela! Sprečite, ne pričajte u prazno, jer neko ko je spreman da izvrši nasilje, očigledno nema sluha za prave stvari! 

 

Tribina pod nazivom “Lice današnjice”  na temu nasilja održaće se u sredu 21. septembra od 19h u Kulturnom centru Vršca. Gosti tribine biće psihološkinja Snežana Ilić, Sandra Simić, majka nesrećno nastradalog Vukašina Simića, kao i Ivan Aradski, osoba sa invaliditetom i član Unije studenata. 

 

''Čini se da je nasilje postalo dominantan diskurs ovog društva. Ideja za tribinu nastala je pre svega na inicijativu roditelja koji su me kontaktirali nakon objavljenog teksta ''Može biti i Vaše dete'', u kojem sam pisao o vršnjačkom nasilju. Najčešće su bile poruke o tome kako su njihova deca žrtve nasilja i da nisu sigurni kako da im pomognu, kao i da oni sami imaju strah da se njihovo dete ne susretne sa još većim problemima ukoliko prijavi nasilje, ali ima i onih koji brinu da će proces sprečavanja nasilja trajati veoma dugo, ili da na kraju nasilje neće biti sprečeno'', kaže voditelj i kolumnista Stefan Mihajlovski.

 

Prema istraživanjiva skoro 70% dece u Srbiji trpi nasilje, najčešće fizičko i verbalno, ali je u porastu i seksualno nasilje, kao i nasilje nad društvenim mrežama. Takođe, oko 50% žena nekada je pretrpelo nasilje, najčešće fizičko, od strane svojih partnera. Na tribini će pored nasilja nad decom i ženama biti reči i o nasilju nad marginalizovanim grupama, Romima, LGBT zajednici kao i osobama sa invaliditetom.

 

 

 Snimak sa tribine održane u Plandištu pogledajte OVDE.

Da li volite sebe samo kada želite da pokažete nekome  kako ne sme da se poigrava s vama, jer ste svesni koliko vredite? Ili vas na vednosti i mane podseća okolina? 

 

Često gradimo sliku o sebi na osnovu tuđeg mišljenja i tuđih aplauza, čim oni nestanu polako nestaje i ono što smo zavoleli kod sebe, jer smo primetili da se to dopada drugima. Pominjem ljubav prema sebi, jer sam par puta u životu imala prilike da vidim ožiljke po rukama svojih prijatelja, koje im nisu napravili neprijatelji, već su sami sebi naneli bol. Ponekad bivamo nasilnici prema sebi, ali se ne vidimo u tom svetlu, jer smo izgubili čvrsto tlo na kojem je stajala kritička svest o tome šta je dobro za nas, a šta nije. Neprihvaćenost u društvu, nemoć u suočavanju s problemima znaju da pruže ruku za samopovređivanje ili čak samoubistvo. Razlozi su različiti, ali pitanje za sve je isto:  ZAŠTO NE VOLIŠ SEBE? 

 

Ogrebotine, posekotine, povučenost, opekotine, samoubistva, tužne su priče koje se mogu čuti u društvu mladih. Možda niste obratili pažnju, ali komšinica koja je prošla pored vas nosi majicu na dugačke rukave usred velikih vrućina jer pokušava da sakrije tragove nasilja, koje sama čini. Plaši se da je neko od vas ne pita u čemu je problem ili da je neko ne osudi, jer se loše ponaša prema sebi. Nasilje nad sobom se ne ogleda samo u fizičkom maltretiranju, već i u čestom samokritikovanju i samosputavanju. 

Kada se ogledamo, posebno obratimo pažnju na ono što ne valja i time smo opterećeni dokle god ne izađemo iz kuće, a pri tom se ne fokusiramo  na sreću zbog toga što imamo s kim da izađemo, što nam, na primer, noge lepo izgledaju u toj suknji i što smo prethodno imali šta da jedemo, nego bivamo neraspoloženi zbog kilograma više. Pomenula sam ovaj banalan primer jer se čak i na osnovu te slike o sebi može  primetiti koliko ne volimo sebe, te dopuštamo da nam  ta sitnica upropasti izlazak. Međutim, tada više nije problem samo taj loš izlazak, već i kompleksi koje stvaramo sami sebi. Oni su jedan od uzroka gubljenja čvrstog tla. Čim se stvore kompleksi, prva kritika  postaje uvreda. Da li nas onda neko vređa ili vređamo sami sebe? Da li ste ikada uvredili sebe ili vam je za to baš uvek potreban krivac? Dešava se da ljudi povređuju sebe zbog griže savesti. Da li će posečena ruka učiniti da greška koju smo učinili bude manja? I da li ste ikada pokušali da oprostite sebi ili često razmišljate o tome? 

 

Postoji milion situacija koje su naterale ljude da sebi učine nešto bolno i koje nimalo nisu naivne, ali isto tako postojalo je i bar jedno rešenje ili lepa misao koja bi situaciju učinila boljom. Ljudi grle jedni druge jer se vole, daju komplimente jer im je neko drag, opraštaju zbog nedostajanja. Voliš li sebe? Jesi li sebi drag? Nedostaješ li sebi kada primetiš da nisi „ sav svoj“ ? Voli sebe i oprosti sebi, jer ako sebi budeš nedostajao uvek će ti nešto faliti.

 

Nakon što sam objavila svoj prvi blog o nasilju, par mojih drugova nazvalo me je feministkinjom. Začudila sam se jer,  prvo, nisam feministkinja, a drugo, poenta teksta nije bila da treba da sprečimo muškarce u maltretiranju žena, već da sprečimo bilo koju vrstu nasilja. To me je navelo da razmišljam o položaju momaka danas. Zapitala sam se kako bih reagovala da na ulici vidim kako devojka udara momka. Verovatno bih pomislila da ju je prevario ili napao, te bih ga i ja udarila torbicom. Pošto nije sve onako kako izgleda, te je možda devojka zbog svoje nervoze izudarala nedužnog momka, da li bi se o njenom agresivnom ponašanju širile priče? Ne bi, jer kod nas važi da žena, kao slabije biće, ima prava da pokazuje fizičku agresivnost prema jačem polu, sve dok to ne uradi njen ljubavnik. Smatralo bi se da je za to kriv suprug, jer joj „ mnogo dopušta“, ali ne i to da jedna osoba upravo vrši nasilje nad  drugom. Neka mi ne zamere feministkinje, jer ja ne branim ni muškarce ni žene, već ljubav, ali zašto nekada ne pogledamo sebe i pitamo svoje „ žensko ogledalo“ zašto u njima nismo probudile nežnost i želju da budu džentlmeni prema nama?

 

Statiska pokazuje da je više zloostavljanih žena, ali obzirom na to da nasilje od strane muškaraca polako postaje stereotip, trebalo bi se pozabaviti pitanjem zašto je čovek čoveku vuk. Često korišćenje ravnopravnosti dovodi momke u nezgodan položaj. Kao devojka, moram priznati, volim da šefujem, baš kao i moje drugarice. Ta naša „ strast“ zna da izudara momke po obrazu, ne zato što znaju da budu sujetni, već zato što i oni znaju da vole. Da li smo onda  samo „ zle žene“ kao u Sterijinom delu? Ne, onda smo i nasilnici, verbalni nasilnici.  Poznajem muškarce  koje žene stalno vređaju jer bolje izgledaju od njih. I one koji rade sve kućne poslove, jer žena više zarađuje, te on nema prava glasa. I one kojima je prećeno da neće viđati decu ako se stambeno ne odvoje od njegovih roditelja. A, i one koji opravdaju ženino loše ponašanje svakog meseca  zbog mesečnog ciklusa. Kad god nešto nije po našem, kažemo momku da nije džentlmen. Da li smo mi baš uvek dame i da li ikada priznamo sebi da to možda i nismo?

 

Često su muškarci i fizički maltretirani, ali se o tome malo govori, jer se stide da pokažu svoju slabost. Sada se verovatno nekolicina smeje, jer im nije jasno kako žena od 50 kg može da prebije muškarca od 120 kg, a ja se smejem jer naš mentalitet nikada nije bio svestan koliko je u stvari žena jaka. Nikada mi neće biti jasno zašto se uvek žrtve stide, a nasilnicima se tapše? I zašto nas uče da su junaci oni koji odu u rat, a ne oni koji ih spreče? 

 

Ne zaključujte o nasilju iz ugla žene il muškarca, već iz ugla čoveka, koji čoveku nije vuk. 

I dečaci plaču!

 

Volim zgrade.

U njima se mogu upoznati različiti tipovi ličnosti, svaki je interesantan na svoj način. Nebitno u kom delu grada se nalaze, oni uvek imaju komšije sličnog karaktera, kao i u vašoj zgradi. Sigurno imate osobu koja se ni sa kim ne druži, iz nepoznatog razloga. Domaćicu, koja je uvek rada da nahrani svako dete, koje joj se javi kod lifta. Bračni par, koji glumi da je srećan, a ustvari se zna da se gospodin često viđa s neudatom komšinicom, koja je dva sprata iznad njih. Večito namrštenu ženu i alkoholičara. Svako od njih različito reaguje kada čuje da je komšija, koji ima problem s alkoholom, prebio svoju suprugu, čiji se jauci čuju iz stana 23.

Domaćica meša paprikaš i priča sestri iz Novog Sada o tome šta se dešava, ali pošto ne znaju šta je uzrok tome, sledi nagađanje.

Namrštena žena gleda Parove i mršti se, jer zbog „ Nemoj samo pikavce da mi gasiš po telu, molim te!“, nije čula šta je Vendi želela da poruči mladima.

Bračni par: Muškarac maše sa terase neudatoj komšinici, a žena je posumnjala da je nešto čudno, jer joj  muž menja čarape svakog dana, što do tada nije bio slučaj, pa pokušava da mu pronađe telefon, dok je on na terasi.

Osoba koja se ne druži ni sa kim spava.

U tom različitom reagovanju, nailazimo na sličnost.

Oni NE REAGUJU.

 

Sećate li kako su znali da reaguju kada ste se kao mali igrali loptom u stanu?

Tada je komšija alkoholičar morao da pije više nego inače, jer ta buka nije mogla da se podnese, a onda psuje, dok vašim mamama ne bude neprijatno, pa vas posalju u ćošak. Domaćica vam je lupala oklagiom po radijatoru, kako biste shvatili da treba da budete tiši. Bračni par je svakog dana zvao vaše roditelje na kafu, kako bi im na fin način objasnio da se rukomet ne igra u stanu. Namrštena žena je vikala na vas sa terase, a ona nedruželjubiva osoba- zvala policiju.

Sličnost: Reaguju loše na igru, smeh, muziku.

 

Često razmišljam o tome da li bi zaista tako bilo da je u pitanju neko ko im je blizak?

Da li bi komšinica mešala paprikaš da zna da njenu ćerku neko tuče?

Da li bi namrštena žena bila tužna što nije čula Vendin komentar, kada bi po njenom sinu neko gasio pikavce?

Da li bi onda osoba, koja se ne druži, shvatila da treba da pozove policiju, ne samo kada njoj nešto ne odgovara? Hm, kako joj odgovara to što sluša plač i vrisak, na kraju krajeva?

Kako je moguće da ne postoji alarm protiv nasilja koji bi nas probudio?

Ono što me najviše zaboli jeste kada čujem da su deca žrtve našeg dubokog sna, koji samim tim što ne reagujemo, daje podršku nasilnicima. Zar silovanje maloletnica, klanje po ulicama, svakodnevno ponižavanje, ucene, izvršena samoubistva, nisu dovoljno glasna, zastrašujuća pesma za buđenje?

U istoj toj zgradi može se čuti i verbalno nasilje. Ne, to nisu uvrede, to je NASILJE.

 

-„ Ako planiraš da me ostaviš, decu nećeš videti. Idi u kuhinju, tamo ti je i mesto. Zabij nos u šerpu, u našim pričama ti nije mesto.“

Takve reči često jače zabole od šamara. Često ponižavanje bi moglo biti ruka za samoubistvo. Ali, uvek je lakše nekome drugom reći da u nečemu nije dobar, nego pogledati sebe i udariti ili opsovati svoj odraz u ogledalu. Retko bismo menjali sebe, dok bi svakoga koga poznajemo promenili bar tri puta, samo da bi nama odgovarali.

Koja god da je vrsta nasilja u pitanju, zašto se o tome govori tek pošto zakon dobije ime nekog deteta?

Zar roditelji uče decu da se oružjem i noževima igra?

Zar prosvetari podržavaju ponižavanja i tuče?

Zar školski psiholozi podržavaju nastavnike, za koje znaju da ne rade ništa da zaštite dete?

I zar nije tužno to što postoji 1001 način da se povredi osoba, ali se teško nađe jedno rešenje za pomoć žrtvama?

 

Na koncu konca, kako to da zakon ne može ništa?

Ja često ponašanje nasilnika povezujem s socijalizacijom deteta u porodici. Samo se prisetite kako je izgledala igra jedne devojčice iz prosečne srpske porodice, koja se u igri igra majke, koja brine o svojoj bebi. Imate bar jednu takvu malu komšinicu u svojoj zgradi. Daće bebi da jede, pevaće joj uspavanku, ali ako u igri lutka zaplače, devojčica će histerično početi da viče na svoje „ dete“, a njena mama će se smejati tome iz kuhinje, jer primećuje da pokušava da je izimitira. Otac viče na mamu, mama na dete, a dete na lutku i tako u krug. Vremenom shvati da je biti nervozan, agresivan potpuno u redu i pri prvoj raspravi u školici, devojčica oponaša svoje nezadovoljne roditelje i burno reaguje. Na to se ne obraća pažnja dokle god dete ne povredi drugo dete. Ali, dokle god ljudi ne osete to na nekom svom, vlada tajac i nebriga o problemima, kojih je sve više.

 

Znate li da je vaša sugrađanka zaključana u svojoj kući već godinama, zbog nasilnog muža?

Da nekolicina dece provede dan u podrumu, ako su neposlušni?

Da se vršnjaci ubijaju na ulicama?

Da dečaci iz sedmog razreda ucenjuju drugaricu da će njenu tajnu proširiti svima, ako im ne dopusti da rade s njom šta god požele?

Da je jedna devojčica pokušala da izvrši samoubistvo, jer je u razredu ponižavaju?

Da učiteljica maltretira svoju učenicu zajedno s psihologom i ostalim đacima?

Da se deca u pubertetu seku, jer su neprihvaćena?

Ne znate, ili se trudite da ne znate.

A, znate li da komšija sa trećeg sprata vara suprugu sa komšinicom sa petog?

Znate, naravno.

 

Sada zvanično mogu da vam kažem, kada sam sigurna da znate šta se dešava s žrtvama u Vršcu:

Dobro mi došli u zgradu u kojoj je čovek meta!

Meta za trač, za prevaru, podsmeh i nasilje.

Ta zgrada je vaša svest, koja je i dalje neprobuđena i i dalje nereagovanjem podržava nasilje.

Kad nestane struje, pošto ljudi uglavnom tada ne znaju šta će sa sobom, ako se već ranije ne setite, pozovite komšinicu iz susedne zgrade:

Ona se zove Ljubav. Ima stanove na svakom kraju Vršca i toliko slobodnog vremena da može da provodi vreme sa svakim od naših sugrađana. Pozovite je, upoznajte se, sigurna sam da će vam onda žena biti bitna, koja trpi nasilje u stanu 23., a da će nasilnika biti sve manje.

U društvu drugarice Ljubav svi su bolji!