Pored Božića, Vaskrs ili Uskrs, kako se ovaj praznik najčešće laički naziva, najvažniji je hrišćanski praznik. Mnogi od nas misle da se Uskrs slavi tri dana, počev od Velikog petka pa zaključno sa Velikom nedeljom. Na neki način to je tačno, ali ipak to je samo centralni, najbitniji deo proslave ovog praznika. Uskrsu prethodi dug pripremni period – post, tj. žrtvovanje odricanjem određene hrane, pića i uživanja. Time se vrši telesna i duhovna priprema za dostojnu proslavu Vaskrsa.
Pripremni period ili preduskršnji period traje sedam posnih nedelja (sedmica). Svaka sedmica ima svoje mesto u pripremi za ovaj praznik u godini, a u Vojvodini i posebno ime. Tako, prva sedmica se naziva Čista nedelja zato što se tada čisti sve od masnoće, pre svega sudovi u kojima će se pripremati posna jela. Zatim Pačista sedmica jer je sve počišćeno od masnoće. Sledi Krstopoklonjena nedelja, četvrta nedelja je Srediposna, u sredini je posta. Nakon nje Gluvna, jer se na gluvni četvrtak vezuju zvona, a odvežu se tek na Veliku subotu poslednje nedelje. Šesta sedmica posta je Cvetna, a sedma je Velika. Vaskrs je na kraju sedme nedelje, i to uvek u nedelju, ali datum koji se menja.
Poslednji dan kada se jedu masna jela jeste nedelja, tada su Bele ili Uskršnje poklade, dan posle toga, tj. u ponedeljak je prva sedmica Uskršnjeg posta, Čista nedelja. Poklada ima onoliko koliko ima postova u godini. Uskršnje poklade obiluju narodnim običajima, koji nemaju dodirnih tačaka sa zvaničnom religijom, odnosno crkvom. Razlog za to je njihova starina. Na Bele poklade ukućani su se štitili od veštica i raznih bolesti primenjujući različite magijske radnje i vradžbine. U zaštitnim, preventivnim postupcima preduzimanim na Bele poklade presudna je bila uloga jajeta – simbola rađanja, života i belog luka – moćnog zaštitnika od veštica.
Tako je danas u velikom delu Vojvodine ostao običaj da se na poklade jedu barena jaja, barena šunka i peku krofne, poslednji masni kolači jer počinje post. Uloga '' pokladnih'' jaja je žrtvena, da ne ostanu posle Poklada jer su to ''veštovi'', običaj je da se sva jaja u domaćinstvu potroše do Poklada jer će samo iz ''novih'' jaja nakon Poklada vaskrsnuti život.
U toku Uskršnjeg posta najznačajnije su Čista, Cvetna i Velika nedelja. U toku Cvetne nedelje sređuju se bašte i vrtovi, sadi se cveće ali se ne seje ono povrće koje ima cvet (npr. krastavci i tikvice) jer se smatra da neće imati dobar plod već samo lep cvet.
Kao što je već i rečeno, centralna proslava najsrećnijeg hrišćanskog praznika jeste poslednja Velika nedelja u kojoj svi dani dobijaju epitet ''Veliki''. Tokom ove nedelje je vrlo strog post te su trpeze bile siromašne. Od posnih jela najčešće se kuva pasulj, pored toga pogača, kompot, valjuške i kokaju se kokice. Iako je većina običaja i verovanja koja su vezana za ovaj praznik paganskog i mnogobožačkog porekla, Srpska pravoslavna crkva usvojila je neke rituale i dala im hrišćanski pečat, a narod je to prihvatio. Budući da se Veliki petak u toj nedelji smatra danom kada je Isus Hrist razapet na krst, svi običaji se odvijaju u znaku tog tužnog događaja. Tako, u pojedinim delovima Srbije verovalo se da se na Veliki petak sve zaustavlja – vode i vetrovi, a zemlja se trese. To je dan najveće žalosti, nije se pilo vino, jer se smatra da se tako pije njegova krv. Zabranjen je bio rad i u kući i na polju, jedino što je bilo dozvoljeno jeste priprema za proslavu Uskrsa, pre svega farbanje jaja.
Samo farbanje jaja jeste specifičnost ovog praznika i taj posao nije obavljala jedna domaćica nego se skupi nekoliko žena. Jaje se smatra simbolom rađanja novog života. Ranije su se farbala u nekoliko boja koje su bile prirodno dobijene dok se danas to ne može sresti. Tako se crvena boja dobijala iz broća, kore stabla šljive ili trešnje dok se žuta boja dobijala iz lukovine. Takođe, ukrašavala su se i raznim zelenilom, koje čvrsto pripojeno pomoću ulja ili belanceta za ljusku jajeta nakon farbanja ostavlja otisak i šare. Nakon farbanja, premazuju se mašću kako bi imala što veći sjaj. Prvo jaje se farba crvenom bojom, ono se naziva ''čuvarkućom'', čuva se cele godine i kako mu samo ime kaže, čuva kuću i ukućane. U nekim krajevima Srbije, običaj je da se čuvarkuća do uskršnjeg jutra čuva u činiji sa vodom, a onda se tom vodom umiju ukućani, naročito deca, kako bi bili zdravi. Prethodna čuvarkuća se zakopavala u njivi radi zaštite useva, a za razliku od ostalih krajeva, u Banatu se nije davala pastirima da ne bi stoka bolovala u toku godine.
Uskršnja tradicija u Srbiji vezana je za okupljanje porodice i naklonjena je najmlađim ukućanima. Tako se oni za Uskrs darivaju i za njih se farbaju ne samo kokošija nego i morčija, guščija i pačija jaja da bi mamilo pažnju jer ta jaja dođu kao neka ''maskota'' u odnosu na obična.
Međutim, mnogi uskršnji običaji u našoj zemlji tokom vremena komunizma nisu se mogli javno manifestovati te se u većini domova Uskrs nije obeležavao i slavio. Takođe, potrošačko društvo nametnulo je neke nove moderne običaje i potisnulo stare, tako da se sada sve ređe srećemo sa pravim onim istinskim. Jedan od pokušaja obnove ovih običaja jeste nezvanično svetsko prvenstvo u tucanju farbanim uskršnjim jajima koje se od 1991. godine održava u Mokrinu, ali opet Mokrinčani imaju svoje običaje i to je ipak priča za sebe.
Miloš Višacki
