Nisam sigurna da li postoji osoba koja ne želi da dobije glavnu premiju na lotou – kome bi smetalo, u trenutnoj ekonomiji, bez imalo muke da se izvuče iz finansijskih poteškoća. Isto tako nisam sigurna koliki procenat nas zaista uplaćuje loto tiket. Mogućnost dobitka jeste mala, ali nije manja od... pa, nikakve. Zašto onda ne činimo prvi korak, zašto ne uradimo nešto po pitanju svojih želja, ma koliko teško dostižne one bile, kao što je dobitak na lotou?

Ono što ljude razlikuje od ostalih životinja jesu reči. Koristimo ih svakodnevno u komunikaciji sa drugima, da iskažemo svoje ideje, misli, komentare; koristimo ih kada ih niko ne čuje sem nas. Takođe smo veoma maštoviti, tako da ono što kažemo ne mora nužno biti istina. Nemojte se zavaravati da niste kreativni, svaki put kada hiperbolišete neku priču u stvari ste joj dali svoj pečat koji dolazi baš iz vaše mašte. Zbog toga, za sve naše želje reči nisu dovoljne. „Dela, ne reči“ – kratka, ali nikako jednostavna rečenica, jer, „lakše je reći nego uraditi“, ne? Ova rečenica korišćena je u borbi sufražetkinja kada su se borile za prava žena, moje pravo da sada slobodno pred vama iskazujem mišljenje, za čiju slobodu da gradim su one zaslužne. Feministička borba je bila sve samo ne mirna i rečita. Počelo je rečima i mirnim protestima koji su se zanemarivali, dok pokret Emelin Pankurst nije shvatio da dela govore glasnije od reči. Njihov prkos vlasti, kamenovanje i uništavanje bitnih zgrada kao što je Kuća Parlamenta, štrajk glađu na koji su vlasti odgovorile nasilnim hranjenjem zatvorenica, koje, iako su se borile za svoja politička prava, nisu dobile status političkih zatvorenika. Najradikalnije praćenje mantre „dela, ne reči“ bilo je od strane Emili Vilding Dejvison koja je stala pred kraljevog konja u galopu i ubrzo umrla od zadobijenih povreda. Ove žene, ne samo da su izašle van granica svoje prijatnosti, nego su nebrojano puta rizikovale svoje živote u nadi da će jednoga dana možda one, možda neko drugi ispuniti njihove želje i snove, a to je politička, pravna i ekonomska jednakost muškaraca i žena.
Šta onda nas, ljude sa nebrojano manje muka od njih i mnogih drugih ljudi koji su se borili za svoje želje, sprečava da uradimo nešto, umesto samo da govorimo, želimo i obećavamo? Veoma je teško izaći iz zone komfora, iskoračiti iz sveta kome već poznajemo svaki ćošak. Kao svesna bića, mi smo u neku ruku osuđeni da patimo – možda za stvarima koje nemamo, a želimo ili stvarima koje smo nekada imali i ljudima koje smo nekada poznavali, a sada su van domašaja. Cenim da je to da bismo se zaštitili, naše telo služi kao oklop duši koju želimo da sakrijemo, koja je neizmerno ranjiva i koju je neverovatno teško zaceliti. Zato duša svesno i ne dozvoljava telu da radi, da dela, nešto što duši već nije poznato, nije provereno da je potpuno sigurno i neće se ispostaviti kao novi nož. Nije bitno šta želimo da uradimo od svog života, koju svrhu želimo sebi da odredimo, ali bitno je da svoje želje ispunimo.
Zašto? Naši životi su apsolutno nebitni, kada se uporedimo sa ostatkom postojanja. Postojao je život pre nas, svakako će postojati i posle. Mi smo konačne jedinke u beskonačnom kontinuumu, te zašto bi naš jedan život bio toliko bitan? Zato što imamo samo sebe – jedan jedini život koji smo dobili, iako ga nismo tražili, pa onda, kad smo već tu, jelte, treba napraviti najbolje od onoga šta imamo.
A kako to dobiti? Taj odgovor vam ja ne mogu dati.
Bernard Šo je rekao da život izjednačuje sve, a smrt otkriva istaknute.
Kako onda želite umreti? Volim da se nadam da je odgovor svima isti kao moj: da umrem kao neko ko je živeo život kakav je želeo.

I zapamtite: najbolji plesači nisu izašli na scenu i rekli: „Ja ću biti najbolji“; ne, oni su izašli i igrali.