Prvih desetak godina svog života, pored mnogih lepih stvari, najčešće pamtim po beloj boji. Belim mantilima i klompama. I „Mikijevom zabavniku“ čija je kupovina obeležavala svaki moj odlazak u bolnicu. Rođen sam 9.12.1993 godine u Vršcu sa dijagnozom spina bifida. I, imao sam tu sreću, da, za razliku od mnogih rođenih sa sličnim (ili još ozbiljnijim) bolestima, ne postanem njen predstavnik. Uspeo sam da se od nje „odvojim“, iako je ona tu, 24h dnevno.
Dvadesetak dana nakon mog rođenja usledila je operacija koja je trebalo da bude obavljena nešto ranije. Ali, bile su to devedesete, svi mi znamo kakve godine. Trebalo je da me operiše jedan lekar, ali mu je drugi „preoteo“ posao kada je video koja količina novca je predata kako bi sve „bilo u redu“. Krajem te 1993. godine ja sam operisan, a ishod te operacije život je kojim danas živim. Kad malo bolje razmislim i sagledam stvari, nekako mi se čini da sam se ja, ovakav kakav sam danas, „rodio“ baš nakon te operacije. Najmirnije dete u bolnici – tako su me zvali. Strpljenja sam imao, sada kada se osvrnem, čak i previše. Za hladne instrumente, čudne aparate u kojima sam morao da ležim i po sat vremena bez mrdanja, za ljude oko sebe. Bio sam jako mali i nisam znao šta znači boriti se, ali sam to radio više nego uspešno.
Danas sasvim sigurno ne bih bio ono što jesam bez podrške moje majke koja me je, ležeći danima na pomoćnim kaučima u bolnici, provodeći noći u sterilno belim hodnicima i čitave dane kraj mene, naučila kako zapravo izgleda boriti se za nešto što volite. Kada su medicinske terapije prestale da pružaju nadu da će se moje stanje promeniti, moja mama je pomoć potražila u alternativnoj medicini. Obišli smo celu Srbiju, uzduž i popreko, u potrazi za poboljšanjem. Fizioterpaeuti, lekari, nadrilekari, vidovnjaci, travari i po koja vračara – opcije koje nismo probali veoma su retke, skoro i da ne postoje. Govorili su mi razne gluposti, predviđali nepedvidivo, ali malo šta su zapravo menjali.
Jedan od najvećih preokreta u mom životu dogodio se kada nam je jedan od mnoštva lekara koji su me pregledali rekao da bi trebalo da se odmorimo i odustanemo, jer ja nikada hodati neću. A onda se u mojoj mami i meni, onako malom, probuido neki bes, ili možda pre inat. I tada smo jedno drugom obećali da ću jednog dana hodati. I tako je bilo. U trećem razredu osnovne škole, uz pomoć mame, učitelja i tadašnjeg razreda, ja sam zaista prohodao. Nije to bilo ništa slično Forestu Gampu i trčanju dok mi noge ne otpadnu. Ne, moji koraci su bili mali i klimavi, vrlo nestabilni, ali su bili koraci i zbog toga su za mene imali veliki značaj.
Od tada pa do danas suočio sam se sa mnogim izazovima, koji si i ne razlikuju baš mnogo od izazova na koje nailaze zdrave osobe. Razlikuje se samo način na koji se sa tim izazovima suočavamo. To je jedan od najvećih razloga zbog kojih prezirem etiketu „osoba sa posebnim potrebama“. Jer, znate, moje potrebe nisu posebne. Ne očekujem privatni avion, stan na Maldivima i nekoliko miliona evra na računu. Ja, kao i svako obično ljudsko biće, očekujem sasvim normalan život, ništa manje – ništa više.
Iako mi se, kao i svakome dogodi da ponekad imam „žute minute“ i da poželim da odustanem od svega i svih, nikada mi do sada tako nešto nije palo na pamet. Jer, da su neki ljudi na mene gledali kao na preveliki izazov, da su oni odustali, ja danas ne bih bio ovde. Na svoj invaliditet gledam kao na svojevrsan blagoslov, jer smatram da nas sve dobro i loše što nam se u životu dešava treba prihvatiti jednako otvoreno, zato što nas ti događaji oblikuju, bez njih smo ljuštura, prazna.
„invaLIDER“ – blog koji ću u narednom periodu pisati, imaće za cilj da prvenstveno pokrene osobe sa invaliditetom u našem gradu, a onda i sve ostale ljude sa njihovim različitostima koje im donose svakodnevnu borbu, da ih ohrabri i izvuče na ulice – tamo gde se odvija pravi život. Da budu lideri makar svog života, ako već za nešto ozbiljnije od toga nemaju hrabrosti. Već je nekoliko godina kako se aktivno krećem po gradu u svojim kolicima, ali su situacije u kojima srećem neku drugu osobu u kolicima zastrašujuće retke. A ima nas mnogo više, siguran sam. Ovaj blog je u isto vreme odgovor foto modelima, vrhunskim herojima koji svoja kolica guraju samo za potrebe snimanja kamerom, dok se ulicama šećkaju samo uveče, kada napolju skoro i da nema ljudi. Odgovor onima koji svoje izlaženje iz kuće jednom nedeljno opravdavaju „činjenicom“ da je osobama sa invaliditetom tokom zime hladnije nego zdravim ljudima. Odgovor onima koji nisu mnogo zainteresovani da nas leče, jer, naši životi su ionako već uništeni – za šta se to borimo?
Ja sam još odavno odlučio da se BORIM, za sebe. Ujutru se naoružam strpljenjem, i tako svaki dan. A nije lako. Mada nije ni preteško. Život svakome da koliko može da podnese. Svojim primerom sam dokazao da ljudi mogu da napreduju, da mogu da se izbore sa situacijama za koje misle da će ih ubiti, i da pre svega, mogu da se menjaju. Baš zbog toga više ne verujem da vuk dlaku menja, a ćud nikada. Pravi vuk menja sve kako bi ostvario zacrtane ciljeve i pobedio samog sebe. Jer, u životu ne treba da imate važnije protivnike od vas samih.
Bilo da ste osoba sa invaliditetom, u kolicima, na štakama, u krevetu, osoba koja se upravo bori sa rakom, leukemijom, tumorom, rado bih sa vama podelio velike reči kojih se jako često prisećam, reči po kojima pamtim svog učitelja. „Obični ljudi umiru nekoliko puta u jednom danu. Pravi heroji umiru samo jednom“ – govorio bi.
Kakvi biste vi ljudi voleli da budete?
