I dok sedim tako na slavi nekih porodičnih prijatelja i grickam salatu, uvek se tu nađe neki svetac da me podseti da uzmem malo divne, sočne svinjetine poslužene ispred mene, koju možda nisam videla pored roštilja i pileće čorbe. „Ne, hvala, u redu je. Ma ne, sviđa mi se večera. Ne, ne, nisam na dijeti. Ne, ne stidim se. Ne morate Vi da mi dodate, stvarno, hvala. Ne, stvarno. Ja sam vegetarijanac, znate, ne jedem meso. Ne, ne jedem ni roštilj. Ni suhomesnate proizvode takođe ne jedem. Ne morate da vadite piletinu iz čorbe, hvala. Molim Vas dopustite mi da večeram na miru“.
Dok se trudim da ne stvaram kontakt očima sa dobročiniteljem koji mi je nudio meso, već osećam pitanja koja nadolaze od prisutnih za stolom. Najčešće se prvo uvek jave oni ljudi koji ne odobravaju moje izbore za življenje mog života „A šta to izvodiš, pa nije post? E da si moja ćerka, jela bi ti sve. Pa zato si tako bleda. Ja ne bih mogao bez slanine. Moja sestričina se isto tako glupira kao i ti. E šta sve deca neće izmisliti danas...“
Nakon što prvi talas, uglavnom retorskih pitanja i viceva, propratim osmehom, nailazi onaj bolniji, onaj na koji zapravo moram odgovoriti. Pitanja su manje-više ista, ali sada uočavam ko je istinski zainteresovan, a ko je tu samo da bi osuđivao šta god da kažem. „A šta jedeš? Pa kako unosiš proteine? A je l' to zbog zdravstvenih razloga? Koliko dugo ne jedeš meso? I koliko si smršala od tad? Je l' ti nedostaje ukus? Hoćeš da probaš malo sad? Koliko ti para treba za tu hranu sa druge planete koja ne sadrži meso? Sa čime jedeš picu?“
Već 2 godine odgovaram na ova pitanja iznova i iznova, i kada osoba zaista želi da zna, nije mi problem da odgovorim, zapravo često ću se zaneti i reći više nego što sam pitana. Naravno, postoji čuveni niz pitanja stvorenih samo radi maltretiranja, od kojih okrećem glavu „Da nisi u nekoj sekti? Čime hraniš kućnog ljubimca? Je l' jedeš travu ispred kuće? A nije ti žao biljaka, i one imaju osećanja?“
Za kraj ostavila sam pitanje koje često izbegnem, bukvalno govorim, odustanem od neprijatnog razgovora pre nego što se to pitanje pojavi. „A zašto si ti vegetarijanac?“ Odgovor mogu biti mnoge stvari, počev od toga što je ovaj tip ishrane zdraviji, prirodniji za ljudski sistem za varenje, zbog načina na koji se tretiraju životinje na farmama, zato što čak pomaže pri smanjenju globalnog zagrevanja, ali moj omiljeni odgovor uvek je bio „Zato što sam tako htela, eto“.
Kada preživim i drugi udar pitanja, ponadam se da je ceo razgovor završen. Ljudi su zadovoljni odgovorima, ili nezadovoljni jer nisu uspeli da me iznerviraju dovoljno da im prospem riblju čorbu na glavu. Tada se pojavljuje neizostavna domaćica sa voćnom salatom u rukama „Pa što nisi rekla da si vegetarijanac, evo tamo sedi Jovana, ona isto ne jede meso, hajde da se upoznate“.
