Ne znam kako još niko nije razvio biznis privatnog detektivstva na selu. To bi bio najprofitabilniji posao ikada, za minimalno uložen trud. Mislim, ako se minimum 4 sata razgovora sa svakojakim babama ne računa u trud.

Sela. Smatraju se mrtvim tačkama Srbije, ali unutar njih razvija se poseban živi organizam zvani "Bila mi Dušica na kafu". I tako nakon nekih 40 minuta razgovora sa babom, dok slušam tačan spisak gostiju sa popine slave, plus precizan raspored sedenja, zaključujem da kada bi se neko ubistvo slučajno dogodilo (ne prizivam ništa kafe mi ove), utvrditi ko je krivac bilo bi lakše nego u "Ubistvu u rijalitiju". Ne treba ni lupa ni otisak prsta, samo 2-3 babe i nekoliko šolja kafe.

Sve one znaju i sve one vide, iako nijedna nije bila zapravo prisutna događaju. Interpol zavidi. Tajni nema.

Nisam u stanju u kojem mogu razumeti taj mentalitet koji je u stanju da zapamti svaki i najsitniji detalj svega i još plus doda svoje ukrase i finese. Poredim jedino sa ličnom opsesijom rodbinskih odnosa Starka i Targerijena. Naravno, ne odnosi se ovo zgrožavanje na ogovaranje samo na babe, prenosim ga i na svoju generaciju.

Niko nije pošteđen. Svačiji život zaslužuje da se na njega pljuje iza leđa vlasnika istog. Drugačiji se detalji stavljaju pod reflektore, ali kroz isti rešo se prolazi višedecenijski. Deca pre puberteta skupljaju salvete, a nakon njega tračeve. I taj hobi ljude prati kroz život poput senke.

Što se jedne stvari tiče, nisam u nedoumici. Ako već ne obraćate pažnju na svoj život, bolje je baviti se životom komšija nego životom iz rijalitija. Nije preterano poboljšanje, ali jeste neko. (I posle ja se kao samo žalim, a evo, i pozitivne zaključke ostavljam)

Dakle, možda nikada neću dostići tračaranje level gerijartrija, ali makar ima nade da iz toga razvijem profitabilan biznis.