Zglobovi su mi ukočeni, ne osećam noge, kapci postaju nepodnošljivo teški, znoj se sliva sa čela. Ne, nisam u reklami za biljnu kremu, već učim za prijemni.

Pripremam se za taj sasvim normalan dan koji će odlučiti dalji tok mog života. Hoću li upisati ono što volim ili ono što moram? Srednja škola se potrudila da me ne pripremi za stres koji donosi borba sa 400 ljudi za 100 slobodnih mesta. Takođe su se potrudili da nam ne oslobode poslednje mesece pred prijemni da posvetimo učenju, već su ih natrpali dodatnim zadacima i obavezama. Ali dobro, to nije sistem koji sada želim da ocrnim. Neću čak da spomenem ni onu čuvenu srpsku "ako imaš novac, imaćeš privatne časove, a ako ne, uči ćeš sam sa sobom, jer nikoga u stvari nije briga za tvoju budućnost".

I tako je došao taj dan P, ispred filozofskog stoje, cupkaju i preslišavaju se stotine ljudi mojih godina i mojih problema. Svi mi delimo zajedničku brigu za druge, ali danas za nju nema mesta. Sa standardnih nekoliko minuta zakašnjenja, smestili smo se u amfiteatar i otpočeli čuveni prijemni ispit.

Da li je bio problem skoncentrisati se na pitanja? Manje nego što sam očekivala.

Da li je bilo moguće da se prepisuje? Više nego što sam očekivala.

Da li sam imala potrebu da istrčim iz sale nakon 10 minuta? Apsolutno da.

Da li sam bila sigurna u svoje znanje i trud koji sam uložila? Naravno da ne.

Pretpostavljam da je većina nas doživela gubitke poput raskida, smrti bližnjih, razvoda roditelja, i sama sam prošla kroz svoj deo nedaća, ali prijemni bez premca zauzima jedno od top tri najstresnije situacije do sada.

I činjenica je da ako niste dovoljno učili, nećete dobro uraditi prijemni, ali to smo naučili još u srednjoj. Ono što je teže podneti je da čak iako ste dali svoj maksimum, to ne znači da ćete uspeti. I kao jedna od tih ljudi koja nije upisala svoju prvu želju, reći ću da sam se osetila poražavajuće, bolno i bilo mi je teško da prihvatim kako mi budućnost neće biti onakva kakvu sam je zamislila. Razmišljala sam da potpuno odustanem od školovanja i da potražim profesiju van zidova fakulteta. Što bi bilo sasvim ostvarivo pored kurseva za frizere, kuvare, šminkere, programere i mnoga druga zanimanja. Ili je možda bolje ne okretati leđa školovanju i pretvarati se da smo podjednako srećni koji god fakultet upisali?

Svi saveti koje sam dobila su mi raketno preleteli preko glave, tako da sam svesna beskorisnosti ponavljanja istih. Verovatno ćete se osetiti kao da je smak sveta korak bliže, ali nije. Planeta se i dalje okreće, zvezde su i dalje na nebu, tigrovi i dalje izumiru. Jedino što bih rekla je da na kraju dana, prijemni ispiti nisu igre gladi, to je samo jedna prepreka. Lepo je uspešno je preći, ali u slučaju da ne uspete, i dalje je to samo jedan stepenik i ne treba da mu se dopusti da definiše naše sposobnosti i našu budućnost.