Dobro došli u Vršac. Ovo je varošica koju nazivaju velegradom, gde duvaju hladni vetrovi i donose neki nemir u duše stanovnika. Vršac je veoma lepo uređen grad, sa čistim vazduhom i vodom koja se plaća.

 Pišem ovo iz ugla devojčice koja nije uspela da se navikne na mentalitet, na žurbu i ozbiljnost ljudi.

Čula sam kako grade tržni centar i veliki bazen na jezeru, baš fino. Grade mnogo zgrada, a stanovi su skupi. Beogradski standard u širokom luku i poneko dete koje se smeje ispred izloga prodavnice tehnike i gleda crtani film. 

 

Ovo je grad pun kuturnih događaja, ali mladi više vole izlaske koji su ograničeni jednom vrstom muzike. Žale se, ali ne žele da menjaju, dive se i plaše ljudi koji se usuđuju.

Pakleno je ovde biti drugačiji, ustati i reći svoje mišljenje. Progoni te misao da si pogrešan, a samo si neshvaćen. Ruše ti kule i gradove jer se tvoj stav ne poklapa sa njihovima, a ti se predaš, lako padneš i odeš odavde. Neki se i bore, izolovani od grupica, bore se da otvore ljudima oči, da im dokažu da se svet ne sastoji od Fejsbuka, od lokalnih kafića i tračeva o sinoćnim večerima. 

Da li vam je dosadno?

Pa hajde da promenimo to. Zasadite drvo, idite negde gde do sada niste bili, u neki zabačeni kraj grada ili gledajte sunce kako zalazi na Vidikovcu ili na nekom mestu koje volite. Prošetajte. Ne obazirite se na ljude, na to ko je šta obukao i sa kim je prošetao, pogledajte da li se smeju, ako ne, nasmejte ih, zagrlite vama drage ljude, recite nešto lepo.

Hajde da se skupimo, da napravimo nesto dobro, čitaonicu, kafanu ili javni toalet. Bilo šta. Zajedno.

Hajde da od ovog dana stvorimo nešto lepo, da se udružimo, da ovaj grad bude divan, da mu vratimo duh, da ne patimo više od kompleksa kako jedva čekamo da odemo u Beograd, jer je ovo penzionerski grad, ne nudi nam dovoljno. Hajde da stvorimo dovoljno.