Od malih nogu nas uče kako ne treba da lažemo, da samo loši ljudi lažu, da će nas istina osloboditi. Ali, šta je istina?
Milenijumima je postavljano ovo pitanje, tražen odgovor, pronalažene teorije, i sve one mnogočasovne diskusije na trgovima u antičkim polisima...
Jedna od teorija antičkih mislilaca predstavlja onu da je istina subjektivna, različita za svakog čoveka, zavisna od iskustva i znanja, od prizme kroz koju određena osoba gleda. Suprotno tome, postoji teorija antičkih filozofa da je istina jedna, objektivna i zajednička za svakog čoveka: rodila sam se, stojim ovde, postojim, umreću...
Zamislimo maturantkinju gimnazije, đak za primer, najbolje ocene, zaređana učešća na raznim takmičenjima, na glasu smerne i fine devojke, ćerka uglednih, ali i strogih roditelja. Sa drugovima proslavlja položen prijemni ispit prestižnog fakulteta, malo više popije, nađe dečka, spava s dečkom bez kondoma. Ah, bože moj, svakom se desi da pogreši. Ali ona je pogrešila malo više jer je sada sedela u ordinaciji doktora, čekajući da joj kažu da li je u pitanju gonoreja, sifilis ili ne daj Bože HIV. Privatan doktor s mnoštvom diploma na zidu kome suviše zabrinuti roditelji plaćaju svaki treptaj je pred njima pita: „Da li znaš, sunce, kako se ovo desilo? Jesi li se drogirala, imala nezaštićen seks? Slobodno reci, pa tvoje zdravlje je u pitanju!“ Jeste, tvoje zdravlje, dok gnevni otac planira tvoju sahranu samo na pomen droge ili seksa. Da li je slagala i možda rekla da je silovana kako bi zaštitila onu reputaciju nepogrešive curice ili je priznala da je delom njena greška pošto to veče i nije bila primerna?
Šta biste vi odabrali na njenom mestu? A, da, ovo se ne dešava nama, pa i nije bitno, ona je bila glupa, idemo dalje. Hajde onda da se okrenemo nečemu što svi radimo. Okrenimo se društvenim mrežama. Danas ne postoji osoba koja nema neku društvenu mrežu – instagram, fejsbuk, tviter. Na instagramu volimo da nam slike vrište: „Lepa sam! Oblačim se po najnovijoj modi! Pratim trendove, pušim, pijem, kao svi moji vršnjaci!“ Na fejsbuku mora biti prikazano kako je dečko/devojka najsavršeniji, kako nema boljeg tate na svetu jer je kupio novi fosilov sat, kako, iako smo dvadeseti danas, ipak objavljujemo Edovu pesmu, jer naravno, njegove su pesme najromantičnije, ali ipak nas nervira to što je svaka druga „naložena klinka“ počela baš njega da sluša. Da li ova internet reputacija, profil prividnog savršenstva koji gradimo stvara i savršen život? Da li smo zaista toliko fer prema sebi da te slike nisu za potvrdu lepote, da nam tuđe mišljenje nije bitnije od sopstvenog, da nam lepota nije čekanje da neko drugi misli da smo lepi, da nam lepota nije pojam spoljašnjeg? Da li se briše to što nam smeta miris odeće i prstiju posle svake nove cigarete? Da li nestaju mučni izlivi ljubomore onog savršnog dečka posle kojih drugarice jedva uspevaju da nas uteše? Ili se možda briše činjenica da je sat kupljen uz najkvalitetniju šminku koja je u mogućnosti da prikrije svaku modricu koju je nervozni otac iz već suviše poznatih, previše puta ponavljanih razloga ostavio. A šta je sa onim da su nas osam godina osnovne škole ignorisale ili maltretirale drugarice iz razreda jer smo drugačiji, te sada radimo sve da budemo isti da se to ne bi ponovilo?
Trošimo tako sate, dane, trošimo nepovratno vreme trudeći se da stvorimo određenu reputaciju. Štitimo je kao poslednju kap vode na zemlji. Čuvamo sopstvene okove koji nam ograničavaju slobodu. Lažemo iz dana u dan o stvarima koje su bitne, a i o onim koje su manje bitne, kao ona: „Da, da, odlično ti stoji ta majica“, jer je očuvanje reputacije fine osobe koja se ne zamera ama baš nikome važnije od iskrenog „izgledaš kao tikva, skidaj to“. Prvom prilikom, pogledajte se u ogledalo. Ali dobro se pogledajte i pitajte osobu koja vam uzvraća pogled da li ste to vi, da li živite svoj život, bez prezanja i okova, slobodni i bez misli „kako će svet reagovati na mene?“
