Nedavno sam pogledala jedan film (Ask me anything) koji se završio rečima majke: „Ko bi želeo da povredi moju ćerku? Odgovor koji sam dobila je: SVI.“

            Ako razmislite o ovome, može se pokazati tačno ne samo za njenu ćerku, nego za sve ćerke na svetu. Koliko god se feministički pokret trudio da uvede jednakost polova u globalnom društvu, feminizam i dalje nosi negativnu konotaciju. Feministkinje su smatrane lezbejkama koje mrze muškarce, nezadovoljnim ženama koje očekuju specijalan tretman. Naravno, ovo nikako nije tačno. Ljudi zamenjuju želju za jednakim pravima u političkom, društvenom i ekonomskom smislu sa posebnim tretmanom. Svakako, dominacija patrijarhata u zapadnjačkim kulturama je itekako doprinela ovom stavu.

            Nije lako kada te okruženje smatra đavolom. Ako ukucate „devil woman“ u gugl pretraživaču, videćete koliko je filmova i pesama snimljeno baš sa tim nazivom, a da ne govorimo o nosiocima pop kulture koji kroz neki tekst provuku dijaboličnu prirodu žene. Otkud to ako smo slabija bića? Zar nisu Đavo i Bog u ravni sa pravima i moći, samo je na našoj volji da li ćemo prodati dušu đavolu ili posvetiti život Bogu?

            U poslednjih 100 godina, prava žena, koja su podstakla napredovanje drugih grupa u društvu, znatno su se poboljšala. Dobile smo pravo na glas na izborima, pravo na obrazovanje, na zaposlenje (pa izašle smo iz kuhinje, zar ne?), možemo da pržimo gume na asfaltu (donekle), jer sada imamo pravo na vozačku dozvolu i svoj prvi VolksWagen bubu, možemo da izlazimo vikendom, konzumiramo duvan i alkohol i tako dalje. Sufražetkinje su odradile đavolski posao svojim protestima, planovima, pobunama, bile prisilno hranjene u zatvorima u kojima su štrajkovale glađu da mi danas dobijemo prava koja su muškarci dobili samim tim što su se rodili sa više testosterona.

            Feministički pokret je tu, na čelu sa ženama kao što su Bijonse i Ema Votson, da pokaže ženama, ali i muškarcima, da su dovoljno snažne da budu jednake u društvu, da su ništa drugo do ljudi. Nažalost, i dalje nam je potrebna zaštita, koliko god mi snažne žene to mrzele da priznamo. Treba nam zaštita kada smo objektivizovane. Prolazimo kroz lupe i mikroskope kritizera svaki put kada izađemo iz kuće, da li smo obukle nešto prekratko, preusko, preotvoreno i procenjuje se šta to govori o našem moralu. Seksualni čin žene nije isto što i seksualni čin muškarca gledan kroz oči društva, jer je muškarac sa većim brojem partnerki šampion, dok je devojka… pa, znate. Vekovno je mišljenje da je devojka prljava i okaljana kada njena nevinost bude „oduzeta“. Treba nam zaštita kada se momci zabavljaju između sebe kada devojke nazivaju pogrdnim imenima, kada joj uzvikuju ili zvižde na sred ulice. Treba nam zaštita kada jedini razlog za ostanak u vezi postane da li ćemo se potpuno predati i dozvoliti seksualni odnos. Treba nam zaštita kada mi snosimo krivicu za skrhavanje tuđeg ega kada nismo htele da ga zavlačimo, htele da ispadnemo fer, a za uzvrat dobile neumesne epitete. Treba nam zaštita kada nas osuđuju zbog istih eksperimenata koje i naši muški vršnjaci obavljaju. Treba nam zaštita kada je mršava devojka lepša od debele, bez obzira na zdravstveno stanje bilo koje; kada nam je za lepotu potrebno čupanje obrva, depilacija svih delova tela, koliko god bolna bila, skidanje dlaka koje su prirodne za našu vrstu. Treba nam zaštita kada nije lako dostupna reproduktivna zaštita za žene, kao što su kontracepcione pilule, za koje, kao i kada kupujemo kondome za partnera, apotekar/ka ima spreman pogled ispod obrva, iako si prošla svakakve zdravstvene analize da bi dobila pravu dozu, s obzirom da je veoma opasno uzimati ih na svoju ruku (rodiš mečku da ne bi rodila dete). Okej, nije zaista tako. Posle sve obuke i svih šatro bolesnih starkelja koje se boje smrti sa druge strane pulta, farmaceutkinja je u stvari presrećna što pazite na svoje zdravlje i donosite pametnu odluku da ne rodite dete u današnjoj ekonomiji i svetu gde je neprijatno ići kod ginekologa, a još gore imati abortus.

            A kada nam najviše treba zaštita? Dok i dalje postoje izgovori za silovanje. Ne postoji izgovor za silovanje. Tačka. Koliko god joj je suknja bila kratka, koliko god nije nosila grudnjak, koliko god je bila pijana, šta god da je radila, ona nije kriva – ne znači ne. Problem nastaje i kada se devojka oseća sramno i manje vredno za nešto što nikako nije njena krivica. Kao što seksualni čin ne predstavlja samo penetraciju, tako i seksualno zlostavljanje može biti kompleksnije nego što se čini. Čak i ako je ona svojevoljno krenula sa tobom, ali se predomislila u jednom trenutku, rekla ti da ne želi više da bude tu, da treba da prekineš sa svim što si radio, tvoje nastavljanje bi, da, bilo silovanje, nebitno da li je došlo do penetracije ili ne. Umesto da se dečaci od ranog doba uče šta znači seksualni pristanak, kao društvo smo navikli da učimo devojke da se plaše da idu same ulicom, bilo noću ili danju, da se paze „velikih čika“ koji ih mogu kidnapovati i prodati kao belo roblje, da se paze dečaka koji nisu naučili šta znači poštovanje žene, kome je ne isto što i da ako on to želi da bude. Problem je i što, koliko god se devojka osećala snažno, samouvereno, rečito, elokventno, inteligentno, sva njena moć nestaje kada je sama u prostoriji sa muškarcem, jer je on fizički superiorniji i njena lajavost ne može da se meri s njegovim mišićima.

            Problem žene u 21. veku nije samo mesečni očajnički bol menstrualnog ciklusa, manje plate za iste poslove i manje mesta u izvršnoj i vrhovnoj vlasti popunjenih od strane žena, pogotovo ako mi, pripadnici zapadnjačke kulture, zaboravimo da u nekim istočnim delovima sveta žene rizikuju svoje živote da bi se obrazovale, bez čega je teško napredovati. U čak 29 zemalja sveta obavlja se čin sakaćenja ženskih genitalija pri rođenju (sečenje i ponovno šivenje genitalija, da kasnije žena ne može doživeti zadovoljstvo pri seksu). Pored svih ratova koji divljaju na istoku, postoje žene koje se stojički trude da dokažu da su sposobne i da mogu biti jednake u društvenom, političkom i ekonomskom smislu sa muškarcima.

            Feminizam nam je potreban, zato što žene širom sveta svakodnevno moraju da trpe zlostavljanje samim tim što su rođene kao žene. Ne želimo specijalan tretman, nikako ne želimo da budemo žrtve – jedino želimo da nas u svakom pogledu smatrate ljudima, vredne jednakog poštovanja, jer to i jesmo.