Uzimam papir i olovku. Lap top. Otvaram beleške na telefonu. Nije važno gde, važno je da reči iz moje glave prelaze u stvarnost.

Pisanje mi pomaže da iskažem kreativnost. Dok pišem, stvarnost i svet oko mene ne postoje. Za mene je osećaj koji imam dok pišem isti kao osećaj kada jedete prvi sladoled u godini. Kao kada pijete prvu jutarnju kafu. Ili kao kada osetite miris kiše. To je osećaj koji ispunjava celo moje telo i um, osećaj kome se prepuštam i osećaj koji sam čvrsto prigrlila i kome ne dam da ode.

Reči mi pomažu da iskažem svoja osećanja, misli, stavove, da  shvatim i prihvatim razmišljanja drugačija od mojiih, da napredujem, rastem, razvijam se. Kada pišem, moj um dobija boje, tonove, mirise.

Kada pišem, svi satovi na kratko stanu. Zemlja prestaje da se okreće. Ljudi nestaju. Tu smo samo moje priče i ja. Moje priče koje jedva čekaju da budu stavljene na papir. I ja, koja sa sjajem u očima gledam u ono što sam stvorila.

Za mene, inspiracija nije nešto što dolazi i odlazi. Ona je uvek tu. Možda se nekada čini kao da se sakrila, ali je uvek pronađem. Ne postoji bolji osećaj od onog kada se posle kratke pauze vratim pisanju. Reči tada ne mogu da sačekaju. Pišem i kuckam po tastaturi brže nego ikada. Isto je i kada dobijem ideju koja me potpuno inspiriše. Kada mi na pamet padne nešto što sam apsolutno ja, nešto čemu mogu potpuno da se prepustim.

Pišem zato što sam to ja. Pisanje me čini onime što jesam, upotpunjava me i stvara od mene kompletnu ličnost. Da ne pišem, sve reči bi bile zaglavljene u mojoj glavi, a ja ne bih uspela da pronađem ni jedan ovoliko dobar način da ih prikažem ljudima. Pišem zato što živim za osećaj koji mi pisanje daje. Pišem zato što postojim.