Kad god čujem da je izvršeno nasilje, uglavnom destinacija biva neka zabačena, mračna ulica gde nema ljudi koji bi nasilnika mogli da spreče u tome. Iznenadila sam se kada sam pročitala vest o događaju koji se 16. septembra desio u  centru Zrenjanina. Neprijatno iznenadila, naravno. Naime, petorica maloletnika napala su drugog maloletnika i njegovu devojku u samom centru grada. Dok su ih maltretirali, njihovi sugrađani su bezbrižno sedeli i pili piće. Dečak i devočica su izgubili svest, ali nasilnicima ni to nije bio znak da prestanu, te su nastavili da ih šutiraju, udaraju i gaze. Prestali su tek pošto su slučajno naišli roditelji maltretiranog dečaka, koji su tada pozvali policiju i hitnu pomoć. 

Koliko neko treba da bude siguran u to da je nasilje danas prihvaćeno kao deo svakodnevice pa da ga izvrši u centru grada? I da li je stvarno prihvaćeno, s obzirom na to da je ta situacija ostalim sugrađanima bila samo jedna scena akcionog filma, u kojoj nisu pronašli razlog za ustajanje iz svoje udobne stolice? Naravno, niko ne očekuje od slabašnog deteta da ustane i pokuša da istera pravdu jer i ono može da nagrabusi. Ali, šta je s odraslim ljudima? Kako to da nije moglo da priđe šestorica jakih muškaraca, koji bi kao očevi mogli da pomognu nedužnim žrtvama? I zašto su policiju pozvali roditelji, koji su naišli posle nekog vremena, a ne očevici? Zar ne shvataju da su time podržali nasilje i pozdravili svako buduće maltretiranje u svom gradu? 

„ Ma, ko zna šta su im uradili pa su dobili svoje.“, rekao bi neko ko očigledno ne bi imao hrabrosti da se suprotstavi petorici maloletnika. Zar postoji ikakvo opravdanje za nasilje? I da li bi tako prokomentarisao ovu situaciju da se u tom trenutku kao žrtva našla njegova ćerka? 

Nasilnicima se pažnja mora skrenuti! Njih ne treba ignorisati, treba im pomoći, naučiti ih. Naučiti da čovek nije meta, da se razgovorom rešavaju problemi, da biti dobar nije teško. I naš narod treba naučiti da će bar malo biti bolje ako se reši problem jednog deteta. Time neće sprečiti nasilje u globalu, ali će zaustaviti lanac traumatičnih događaja koji se mogu desiti. Ne motivacioni govori, ne predavanja, ne priče, već dela! Sprečite, ne pričajte u prazno, jer neko ko je spreman da izvrši nasilje, očigledno nema sluha za prave stvari! 

 

Od 1995. godine u kalendar je 16. novembar upisan kao Međunarodni dan tolerancije.

 

Iako nam se čini da živimo u tolerantnom društvu i da uzrečica „Da komšiji crkne krava“ polako isčezava – jeste, isčezava, ali zapravo samo zato što se broj krava smanjuje – realnost je drugačija. Vreme je da skinemo ružičaste naočare i da se suočimo sa njom.

 

Društvo na celoj zemaljskoj kugli je u nekim oblastima postalo netolareantnije nego ikada. Ona dovodi do mnogih opasnosti, ne samo u psihičkom, već i u fizičkom smislu. Sve je veći broj mrtvih zbog nedostatka tolerancije prema tuđoj veri ili političkom ubeđenju – najbolji primer za to su teroristički napadi koji su u današnje vreme postali svakodnevna pojava. Dnevnici u medijima obasuti su negativnim događajima čiji su koreni upravo netolerantnost.

 

Ali šta je to tolerancija? UNESCO ju je definisao na sledeći način: „Tolerancija je poštovanje, prihvatanje i uvažavanje bogatstva različitosti u našim kulturama, naš oblik izražavanja i ljudskosti, a koja se neguje znanjem, otvorenošću, komunikacijom i slobodom mišljenja, savesti i verovanjima. Tolerancija je harmonija u razlici.“.

 

U istraživanju koje je sproveo Poverenik za zaštitu ravnopravnosti u 2014. godini, prema rečima građana, društvo u kome živimo je diskriminatorsko i da - prisutno je i u našoj zemlji. Najmanje smo tolerantni prema pripadnicima drugih etičkih zajednica, prema manjinskim verskim zajednicama, ali najveću diskriminaciju uživaju pripradnici LGBT populacije.

 

Trebali bi da budemo tolearantni svake sekunde našeg života, a Međunarodni dan tolerancije bi trebalo da služi samo kao podsetnik da su sva bića na kugli zemaljskoj jednaka i bi trebalo da se jedni prema drugima odnosimo sa poštovanjem - ako već ne možemo s ljubavlju. Ali uvek je bolje držati se izreke: „Volite nekog i neka neko voli vas.“

 

 

Autorka: Anita Čolak

 

Izvor: mingl.rs