Vršac, iako mala sredina, ima veliki broj mladih koji svojim profesionalnim i akademskim dostignućima zavređuju našu pažnju i priznanje. Prvi u nizu mladih nada koje ćemo na ovom portalu predstaviti je Nebojša Milić, doktorant na Univerzitetu Bejlor u Sjedinjenim Američkim Državama. U razgovoru sa njim otkrivamo koje su prednosti studiranja u inostranstvu, koliko takav poduhvat košta, ali i njegove stavove o stanju našeg društva i načinima na koje se to stanje može poboljšati.

1. Šta te je motivisalo da upišeš postdiplomske studije u inostranstvu i kako si se odlučio baš za taj fakultet?

Centralni motiv moje skromne akademske karijere nalazi se u stalnoj želji za usavršavanjem. Još od samom početka diplomskih studija u Novome Sadu bio sam poprilično siguran da želim nastaviti dalje akademsko usavršavanje, te da mi znanja sa osnovnog nivoa studija neće biti dovoljna da pronađem odgovore na sva pitanja koja me zanimaju. Po mom mišljenju, nijedna domaća institucija nije bila u stanja do odgovori na moje izrazito stroge i rigorozne zahteve oko predmeta i metoda izučavanja.

Shodno tome, odlučio sam se da proširim kriterije potrage za pravim univerzitetom na inostranstvo. S obzirom na to da se radilo o master studijama, kao jedan od osnovnih kriterija stavio sam renome institucije, naučni značaj i potencijal za budući razvoj. Westfälische Wilhelms-Universität Münster je uspešno zadovoljio sve te kriterije, uzevši u obzir da je visoko rangiran na svim rang-listama, spada u grupu elitnih nemačkih univerziteta (tzv. Cluster of Excelence) i s obzirom na to da u sklopu univerziteta radi Evropski Istraživački Centar za Informacione Sisteme (ERCIS). Kao dodatak svemu tome, Westfälische Wilhelms-Universität Münster je poznat kao izrazito selektivna institucija (npr. stopa prijema Ekonomskog fakulteta je oko 7%; ocena koja korespondira oceni 9 u našem sistemu dodeljuje se tek 2% studentske populacije, a prosek koji odgovara našem proseku 10 nikada nije ostvaren), i kao institucija u kojoj je svoje obrazovanje stekla većina generalnih direktora najvećih nemačkih  kompanija.

Što se tiče Bejlora, isti sam odabrao zbog izvanredne pozicije u branši informacionih sistema (ovaj univerzitet nalazi se u samom vrhu svetske top liste), ali i zbog vrhunskog nastavnog kadra (5% svetske top liste u polju informacionih sistema čine imena sa Univerziteta Bejlor). 

2. S obzirom na činjenicu da si studirao u Srbiji, Nemačkoj i sad u Americi, da li bi mogao ukratko da izneseš svoje viđenje o prednostima i manama svakog od tih obrazovnih sistema ponaosob?

Svoje osnovne studije sam započeo u Vojvodini, na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Novome Sadu. Po mom mišljenju, veliki deo obrazovnog sistem u nas je truo, bespredmetan i užasno zastareo. Najveći procenat profesora je strašno nekompetentan, slabo motivisan i generalno neadekvatan za profesiju kojom se bavi - što im se jednim delom i ne može zameriti kada se uvaži da su im plate i uslovi rada poprilično mizerni. Dodatno, negativna selekcija je dovedena do perfekcije: lično znam tuce mojih kolega koji imaju izvanredne karijere po vodećim svetskim institucijama, a koji nisu mogli da nađu svoja mesta na domaćim univerzitetima jer nisu sebe videli kao kurire, kafe kuvarice, partijske apartčike i dostavljače bureka akademski starijim pozicijama. Da zlo bude još veće, smatram da su studenti deo istog problema: većina niti ima znanja niti želju da isto stekne. Mišljenja sam da makar 80% studentske populacije ne juri znanje no „papir“. Nije bio redak slučaj da na prvoj godini fakulteta sretnem na predavanjima iz matematike osobu koja ne zna koliko je pola od pola. Takođe, nije bio redak slučaj ni da sretnem studente završne godine ekonomskog fakulteta s prosekom preko 9.50 koje ne znaju osnovne stvari svoje struke. Iako su mane našeg obrazovnog sistema velike, mislim da isti ima i jednu izrazito dobru stranu: motivisane pojedince. Ti retki motivisani pojedinci su sama srž (paradoksalnog) opstanka našeg obrazovnog sistema. Smatram da ti izuzetni pojedinci imaju kolosalni potencijal, i ovom prilikom želim da se zahvalim istima na tutorstvu koje mi je pomoglo da značajno unapredim svoje znanje i proširim vidike.

Nemački sistem visokog obrazovanja, s druge strane, u globalu je značajno bolje organizovan. Univerziteti primaju isključivo najbolje đake s širokim shvatanjima. Dobri đaci s praktičnim akumenom se najčešće opredeljuju za „primenjene visoke škole“, a „loši“ đaci se usmeravaju na zanat. Kvalitet nemačkog obrazovnog sistema je, po mom mišljenju, neuporedivo bolji od domaćeg obrazovnog sistema: mislim da bi poređenje zaprežnih kola i dizel motora moglo da posluži kao jasan lajtmotiv celokupnog stanja. Literatura je značajno novijeg datuma, ne uče se doktrinske besmislice (npr. ekonomsko ustrojstvo po principima marksizma; smešno zastareli programski jezici), i vrši se usporedba različitih pravaca - čime se gradi i razvija kritičko mišljenje kod studenata. Dalje, profesori su vrlo stručni, kompetenti i dostupni - neretko i s zavidnim iskustvom u praksi. Ogroman procenat mojih kolega je pokazao daleko veći stepen stručnosti, profesionalnosti i odgovornosti no kolege s prethodnog univerziteta. Ono što mi se nije sviđalo u nemačkom obrazovanom sistemu je pre svega striktna standardizacija apsolutno svega (koja se po mom mišljenju graniči s mehaničkim procesiranjem informacija), tvrdoglavo insistiranje na formi čak i ukoliko je forma štetna po suštinu, ali i široko rasprostranjena latentna ksenofobija (pogledajte koliko je nenemaca na mestu šefa katedre ili mestu direktora bilo kojeg iole važnijeg univerziteta ili preduzeća).

Konačno, koliko je nemački obrazovni sistem ispred našeg, toliko je američki obrazovni sistem ispred njihovog! Vrlo sam srećan što trenutno studiram na Univerzitetu Bejlor u Sjedinjenim Američkim Državama i što imam priliku da učim od velikana discipline kao što su dr Lajdner, dr Kuk i dr Vejkfild (uz čitavu plejadu ostalih izuzetnih profesora), koji zauzimaju vrlo visoke pozicije na listi najznačanijih imena u polju informacionih sistema ikada! Fascinantan je osećaj provoditi oko 10 sati nedeljno s najvećim stručnjacima svoje branše u kohorti od tek nekoliko doktorskih studenata. Što se tiče akademske strane, gotovo da ništa ne mogu zanemariti američkom obrazovnom sistemu, makar kada govorimo o elitnim institucijama. Međutim, veliki problem u čitavoj priči je cena - neretko, troškovi za osnovne studije dostižu šestocifrene iznose u dolarima, s tendencijom rasta po prelasku na više stupnjeve!

3. Misliš li da studiranje u Srbiji omogućava dovoljnu teorijsku potporu za nekog ko bi želeo da nastavi obrazovanje u inostranstvu?

Ni u kom slučaju. Jedini način da se otrgne od opšte kaljuge bespredmetnosti našega obrazovnog sistema jeste lična inicijativa - a to se, po mom mišljenju, može postići i van studija - što mnoge uspešne individue i pokazuju svojim rezultatima.

4. Šta je, po tvom mišljenju, najvažnije kada se prijavljuješ na postdiplomske studije?

Navešću stavke po mojoj percepciji važnosti istih za prijem na master studije: kvantifikovani i usporedivi rezultati (standardni testovi, renome institucije/mentora i prosečna ocena); motivaciono pismo; vannastavne aktivnosti i CV.

Kada su u pitanju doktorske studije, po mom mišljenju, najveću ulogu igraju istraživački portfolio, motivaciono pismo, pisma preporuke, standardni testovi, prosek i CV. Vannastavne aktivnosti su generalno nebitne na tom stupnju. Izrazito želim napomenuti da se gore navedene stavke ne trebaju posmatrati modularno: kao što gladan čovek ne može relaksirano razmišljati o visokoj kulturi, isto tako ni prijemni komiteti ne mogu primiti vrsnog istraživača bez znanja jezika ili bez akademskih preporuka. Dakle, najveće šanse za prijem imaju dobro zaokruženi kandidati koji relativno ujednačneno rade na svom usavršavanju.

Za kraj ovoga pitanja, želim da se ogradim: ova rangiranja važe za moju i njojzi srodne discipline. Nije isključeno da će, na primer, muzičari ili atlete imati sasvim drugačije liste prioriteta.

5. Koliko je zapravo skupo studiranje u inostranstvu i postoji li mogućnost da se ti troškovi smanje?

Studiranje u inostranstvu je vrlo širok pojam: inostranstvo su i SAD, gde je prosečan GDP po glavi stanovnika 53.000 dolara i Kongo, gde je isti pokazatelj oko 300 dolara na godišnjem nivou. Poći ću od pretpostavke da vaši čitoaci žele studirati ne nekom od elitnih univerziteta - a takvi univerziteti se najčešće nalaze u zemljama gde su troškovi života vrlo visoki (npr: SAD, Evropa, Singapur, Japan, Komonvelt, Izrael i sl.). Imajući u vidu ekonomsko stanje u nas, smatram da je započinjanje studiranja u inostranstvu bez stipendije poprilično rizičan poduhvat, te isti ne preporučujem. Imao sam zadovoljstvo da tokom čitavog školovanja primam stipendije iz različitih izvora (u ovom trenutku i platu povrh stipendija), tako da finansijski teret moga školovanja nije u celosti snosila moja porodica. Prema mom iskustvu, okvirni budžet za studiranje u Nemačkoj kreće se u rasponu od 510 evra, što je minimalan iznos, do 1250 evra koliko je potrebno za normalan život, bez preteranog luksuza. Kada je o Americi reč, minimalni budžet iznosi oko 700 evra, a srednji i do 1000 evra više. 

Da li se troškovi mogu smanjiti? Vrlo verovatno da - pogotovu ako razmislite: da li baš morate imati najnoviji telefon? Putovati Lufthansom? Da li baš morate platiti da biste se zabavili?

6. Planiraš li da profesionalne ciljeve po završetku studija pokušaš da ostvariš u Vršcu, ili je ostanak u Americi izvesniji zasad?

Bio bih izuzetno radostan ako bih mogao svoju karijeru da nastavim punim plućima podno naših prelepih planina i vinograda! 

7. Šta misliš o trenutnom stanju nevladinog sektora u Srbiji i na koji način bi NVO mogle da doprinesu boljitku društva u celini?

Smatram da situacija u Vršcu i Vojvodini, za razliku od situacije u državi, još uvek nije beznadežna. Mislim da se na tom nivou NVO bore koliko je u njihovoj moći da poboljšaju društvo u celini. Srce mi zaigra od radosti kada s vremena na vreme pročitam kakve sve kreativne i korisne projekte nevladin sektor uspeva da sprovede u neverovatno teškim okolnostima! No, problem je što,  makar mi se čini, NVO ne mogu izneti tako veliku borbu same - a podrška od građanstva je u najboljem slučaju sporadična i kratkoga daha. Na osnovu toga, mislim da NVO moraju pronaći način da razbiju oblake apatije koji već predugo guše naše građanstvo.

8. Šta mladi u Vršcu mogu da urade da bi pozitivno uticali na stanje u svojoj lokalnoj zajednici?

Za početak bi bilo dobro kada nigde ne bih čuo Cecu ili Grand tokom letnjih špacirunga Vršcem! Nakon toga, mislim da je konačno došlo vreme da se prekine sa kolektivnim idiotlucima, te da se mladi u Vršcu moraju naučiti da tolerišu različitost koja je našem divnom gradu podarila sijaset velikana u njegovoj bogatoj istoriji. Jer, nadam se da ćete se složiti: vreme je da Vršac ponovo počne sa stvaranjem velikana!

9. I za kraj, šta misliš o dosadašnjim projektima Unije studenata opštine Vršac (USOV) i o značaju te organizacije za našu lepu varoš?

Verujem da je poznato da sam u svojoj karijeri imao veliko zadovoljstvo i čast da učestvujem u radu različitih studentskih organizacija. Svoj prvi angažman sam započeo na lokalnom nivou Studentske Unije na svom prvobitnom fakultetu, da bih kasnije uznapredovao na funkciju člana UO na pokrajinskom nivou (gde sam služio maksimalni broj mandata), a kasnije upravnog člana i predsednika na republičkom nivou (gde sam takođe služio maksimalni broj mandata). Štaviše, trenutno sam član Nadzornog Odbora Unije studenata opštine Vršac.Uz rizik da budem neskroman, zaključiću da imam poprilično veliko iskustvo u gore navedenom domenu, te da sam u velikoj meri upoznat s svim benefitima ali i s mnogo većim problemima, nedaćama i pritiscima koji se kriju u pozadini studentskih organizacija. 

Shodno tome, kada mi je Borivoje Matić prvi put predočio ideju o stvaranju studentske organizacije na nivou Opštine Vršac bio sam ushićen, ali i skeptičan. Direktno govoreći, nisam verovao da tako šta može zaživeti: smatrao sam da je Vršac izrazito mala sredina; da će i ono malo zainteresovanih studenata potpasti pod uticaje već postojećih organizacija na nivou fakulteta, pokrajine ili republike; da će biti gotovo nemogućno pozicionirati se kod potencijalih sponzora i donosilaca odluka; ali i da će članovi organizacije po automatizmu dobiti žig „izdajnika i stranih plaćenika“, jer narodna mudrost govori da svaka NVO radi za lične interese Lucifera. Uprkos mojim savetima, organizacija je osnovana. Iako nisam bio siguran da je to pravi potez, ja sam se ponudio da pomognem koliko pomoći mogu. No, posle nekoliko meseci rada uvideo sam kako su moje inicijalne procene bile vrlo pogrešne! Unija je ređala sjajne projekte u nizu, okupila vrsan tim mladih ljudi i krenula krupnim koracima ka menjanju Vršca na bolje. U tom svetlu, s radošću naglašavam da je moje mišljenje o Uniji izuzetno pozitivno: ne samo iz razloga što je ova organizacija uspela u gotovo nemogućim okolnostima, već i zato što neprekidno šalje jasnu poruku da Vršac nije mrtvo more, već jedan od značajnih centara našega mora Panonskog! Finalno, značaj Unije za Vršac je neosporan - gotovo sam siguran da ona neće ostati samo fusnota u nekoj budućoj istoriji Vršca, jer organizacija takvoga kalibra zaslužuje makar ceo pasus!