„Mislim da je volonterizam pogrešno shvaćen u našoj zajednici, pošto je glavna prepreka volonterizmu pitanje „Što bih ja za džabe nešto radio?”. To je u potpunosti pogrešna teza.”, kaže Borivoje Matić, student Pravnog fakulteta u Beogradu. Tokom srednje škole, pokrenuo je ideju o Uniji srednjoškolaca Vršca, koja je realizovala nekoliko projekata, ali se nije zadugo održala. Kroz ovu inicijativu stekao je dobre prijatelje sa kojima je kasnije pokrenuo Uniju studenata opštine Vršac, čiji je predsednik bio do nedavno. Nakon tri godine vođenja nevladine organizacije, govori o izazovima koje nosi takav angažman i o značaju volontiranja, uz osvrt na budućnost Ulične Olimpijade i planove koje ima za razvoj svoje karijere.

– Reci nam kako je došlo do osnivanja Unije. Kako je izgledala početna zamisao?

U srednjoj školi grupa nas se priključila srednjoškolskom parlamentu. Pokušali smo nešto da promenimo i aktiviramo se i u tome smo donekle uspeli. Kasnije smo osnovali “Uniju srednjoškoslkih parlamenata opštine Vršac” i kroz nju okupili sve predstavnike srednjih škola. Uniju studenata opštine Vršac osnovali smo u želji da nastavimo ono što smo započeli kao srednjoškolci. Uvideli smo tada probleme u našoj lokalnoj zajednici, manjak aktivizma i bezidejnost kod mladih. Kako smo tada bili zreliji, želeli smo formalnu i registrovanu organizaciju. Tako je avgusta 2012. godine nastala Unija studenata opštine Vršac, a osnivači su pored mene bili David Srbu i Stefan Stanković. Tada smo zacrtali da želimo promovisati aktivizam, obrazovanje i solidarnost.

– Unija sada prelazi u ruke mlađih članova. Šta očekuješ od nove generacije?

Unija je uvek bila u rukama svih članova. Mislim da je povlačenjem nas starijih sada veća sloboda i odgovornost na mlađima. Zaista mi je drago da smo zajedno napravili jednu finu strukturu organizacije gde će ubuduće svako znati svoja prava ali i obaveze. Za razliku od ranijih dana, Unija je sada podeljena u četiri sektora (portal, sektor za pisanje projekata, sektor za rad sa studentima u Vršcu i sektor za zabavu). Svaki sektor ima koordinatora, a pored ova četiri, peti član Upravnog odbora je koordinator celokupnog rada Unije. Svi članovi će se uključiti u neki od sektora. Izuzetno verujem u nove lidere Unije, svako od njih poseduje i znanje, a i lični integritet, što pruža sigurnost da će uraditi nešto dobro.

– Među brojnim projektima ističe se Vršačka ulična Olimpijada kao zasigurno najveći projekat do sada realizovan. Kakva je budućnost ovog događaja?

Taj projekat je najmasovniji i ima veliki potencijal. Za dve godine smo od nule stigli do 370 sportista i 40 volontera, a promoteri su nam Boban Marjanović i Andrija Gerić. Rezultat obećava, ali i obavezuje da nastavimo sa jednakom željom i voljom dalje. Ideja je da tim koji je vodio Uniju nastavi da se bavi ovim projektom, a da Unija bude podrška tome u manjem delu, koliko to članstvo želi i može. Naša vizija je da ovaj projekat preraste u centralno sportsko dešavanje koje će okupljati mlade i sportiste iz svih krajeva Evrope. A da li to možemo ostvariti? Potrudićemo se, postoji dosta faktora na koji mi ne možemo uticati, ali ćemo sigurno dati sve od sebe da se nastavi kontinuitet sa sportskim dešavanjima tokom leta.

– Koliko znači poznavanje pravnog sistema kada si na čelu nevladine organizacije? Možeš li nam navesti neki primer kada ti je to dobro došlo?

Pravni sistem je dosta opširan pojam i ne bih se usudio da kažem da ga poznajem. Možda sam upoznat sa malim delom koji mi je pomogao pogotovo u osnivanju organizacije i pisanju različitih tipova ugovora. Možda ne deluje logično, ali je bitno poznavati neke osnovne akte da bi se kvalitetno uradio predlog projekta.

– Ako izuzmemo da je zahtevno voditi organizaciju i studirati, šta bi istakao kao najveći izazov sa kojim si se suočio i kako si se sa timizborio?

Postoji jedna izreka koja kaže „Odaberi posao koji voliš i nijednog dana nećeš raditi”. Moj aktivizam u Uniji se u potpunosti može opisati ovom rečenicom. Mislim da ništa nije teško ako to zaista želite i ako imate jasnu viziju kuda idete. Čak i kada je bilo problema, sjajni ljudi u organizaciji kojima sam okružen su pomagali u tome da se problemi prebrode i da nastavimo svi dalje.

– Kako si zamišljao NVO sektor kada si u njega ušao pre tri godine i koliko se to promenilo? Da li misliš da Vrščani razumeju njegov značaj i potencijal u dovoljnoj meri?

Ne volim da generalizujem, svaka organizacija je kao i svaka familija – priča za sebe. Ideja je bila da Unija bude u rukama svih članova, a ne samo mene, niti grupe ljudi. Takođe, ono što smo mi postigli u organizaciji je da uvek imamo žučne rasprave. Na to sam zaista ponosan, pošto ne postoji ništa gore od jednoumlja. Čak i kada se ne slažem sa nekim, veoma mi je drago što u organizaciji uvek postoje različita mišljenja i što smo usvojili kulturu razmene mišljenja i zaključivanja, a ne nametanja sopstvenih ideja.To je ono što smo želeli u startu i što smo postigli. Siguran sam da će se to očuvati. Da li ljudi u Vršcu razumeju to? Nisam siguran. Sa druge strane, naša ciljna grupa, a to su studenti i mladi (15 do 30 godina) nas razume i zbog toga su nam se i pridružili novi članovi.

– Da se osvrnemo za trenutak na Uniju srednjoškolaca opštine Vršac u čijem si osnivanju učestvovao. Ova organizacija se nije dugo održala, ali šta si naučio iz tog iskustva?

Ta organizacija je osnovana kao neformalna dok smo bili srednjoškolci. Mogu reći da su se neki projekti zadržali i nakon što sam završio gimnaziju. To je projekat “Poseta Domu Narodne skupštine i Belom dvoru”. Sećam se da smo tada razmišljali i došli do zaključka kako naši vršnjaci uopšte nisu bili upućeni kako funkcioniše država i zašto je parlament bitan. Dve godine smo organizovali te ture i u saradnji sa opštinom Vršac omogućili srednjoškolcima da bez naknade obiđu Dom Narodne skupštine i Beli dvor. Kasnije se ovaj projekat nastavio zahvaljujući profesorki iz gimnazije koja je imala energije da to iznese, ali koliko sam upućen, kontinuitet sprovođenja ovog projekta se nije nastavio. Upravo ono što sam naučio je da je kvalitet organizacije u ljudima koji su u njoj. Zato mislim da je Unija jedinstvena organizacija koja poseduje veliki broj mladih, kvalitetnih ljudi koji su sposobni i željni da deluju u lokalu.

Najveće bogatstvo koje sam stekao iz ovog vremena je što sam upoznao sjajne ljude koji će, kasnije će se ispostaviti, biti lideri nove organizacije. A više od toga što su postali lideri Unije je što smo postali i dobri prijatelji. Tu govorim o Ani Janošev, Ivani Bučalini i Milošu Višackom. Ovo ekipi su se priključili Nemanja Antić i Bojan Todorović sa kojima sam se družio od ranije, i tim Unije je polako počeo da se širi. Tada upoznajem i Nebojšu Milića, bivšeg predsednika Studentske unije Srbije, kojem se ova ideja veoma svidela i koji i dan danas doprinosi radu Unije svojim kritikama i idejama.

– Smatraš da je volonterizam veoma bitan za mlade ljude. Kako volontiranje utiče na čoveka, a kako na njegovu okolinu?

Volonterski rad je u srži same Unije. Mislim da je volonterizam pogrešno shvaćen u našoj zajednici, pošto je glavna prepreka volonterizmu pitanje “Što bih ja za džabe nešto radio?”. To je u potpunosti pogrešna teza. Prva lekcija iz ekonomije kaže “nema besplatnog ručka” odnosno, ništa nije džabe. Tokom bilo kakvog zalaganja, a navešću primer volontiranja u Uniji, stiču se iskustva (učestvovanje na projektima, timski rad), poznanstva sa raznim ljudima, pisanje projekata. Takođe, neverovatan je osećaj biti deo nečega i osećati zasluge za uspeh. Skoro sam negde pročitao da se patriotizam dokazuje kroz volontiranje i sa tim se u potpunosti slažem.

Dodao bih i da je veliki broj volontera Unije obavljao razne poslove nakon samog volontiranja za koji su bili plaćeni. Radili su na izrade energetskih pasoša objekata, raznim anketama, promociji putovanja, EYCA kartica. Mislim da bi se većina poslodavaca opredelila za CV osobe koja pored škole ima puno volonterskih sati, nego li za osobu koja nije ništa radila. Na samom kraju tu je i sjajna zabava koja je garantovana pri volontiranju, a svi koji su učestvovali u radu Unije znaju kakve su naše žurke!

Imao sam tu sreću da nisam morao da razmišljam o novcu kao veoma mlad. Svedoci smo da u našem okruženju veliki broj mladih sa 14, 15 godina a i ranije kreće da radi da bi obezbedili egzistenciju. U takvoj situaciji, ja sam se opredelio za volontiranje i pokušao da kreiram nešto što će omogućiti i drugima da steknu šansu za ono što im je nepravedno oduzeto, a to je šansa za normalan život i egzistenciju.

– Da li postoji literatura koja može biti od pomoći pri upravljanju NVO?

Za sam početak meni je značio jedan priručnik koji je REC izradio (ispod teksta). On govori o načinu pripreme projekta, projektnom ciklusu, kako napraviti budžet projekta itd. Na mene je iz ove sfere lep utisak ostavio Isak Kalderon Adižes i njegova knjiga “O ličnom razvoju”. On je autor mnogih knjiga, kao i Adižes instituta i verujem da taj autor može svakome pomoći u razvoju. Liderstvo u organizaciji je slično i liderstvu u drugim poljima, bilo privatnom, poslovnom... tako da svaka dobra knjiga služi kao inspiracija. Volim istoriju i najčešće čitam takve knjige.

– U kojoj meri nameravaš da budeš aktivan u Uniji?

U dogovoru sa ostalim članovima odlučio sam da formalno više ne budem u Uniji. Razlog za to je veoma jednostavan, Unija je studentska organizacija i nije prirodno da se studentskim pitanjima neko bavi duži niz godina. Nažalost ima i takvih primera u našoj zemlji, ali takav vid aktivizma ne podržavam. Pomagaću Uniji savetodavno u onoj meri koliko to od mene zahtevaju, a kada god budem bio u prilici promovisaću je kao dobru organizaciju za ostvarivanje saradnje i sprovođenje projekata. Siguran sam da ću se i jednog dana kao penzioner osvrnuti i videti šta rade mladi u Uniji i da li mogu da im pomognem.

– Kakvi su ti planovi za budućnost? Da li si zacrtao neke ciljeve?

U prvom planu mi je angažovanje na profesionalnom nivou, koje sam već započeo. Tu je paralelno i završetak osnovnih studija. Posle toga ćemo videti, postoje mnoge opcije. Voleo bih da se oprobam u nekoj drugoj sredini, koja je potpuno različita od one u kojoj sam rođen. Trenutno ne razmišljam toliko o tome, ali duboko u meni postoji ta želja. Čime god da se budem bavio i gde god budem bio, trudiću se da pomognem Vršcu i mladima koji žive u njemu. Na to gledam kao deo svoje odgovornosti prema sredini u kojoj sam odrastao i koja mi je u velikoj meri pomogla u razvoju.