“Koliko se vlast ili društvo pruži, toliko se pruža i novinarstvo. Svi misle da novinarstvo menja društvo, a zapravo je apsolutno suprotno. Kada sve saberem, osamdesetih i devedesetih godina, u toku najtežih vremena za Srbiju, ja sam pisao slobodnije nego neke moje kolege danas”.

Jedan od najuticajnijih srpskih književnika današnjice, srpski Den Braun - Vanja Bulić. Između ostalog, bavio se i odbojkom i novinarstvom, pisao za sve značajnije novine bivše SFRJ i ostvario se u svim poljima. Sa Vanjom smo pričali o njegovom toku života i profesije, kao i o planovima za budućnost.

 

 

Pre svega, razlika je u tome što sam sada potpuno posvećen tome. Sada sam u penziji i mogu da se posvetim samo pisanju knjiga, dok je onda bilo mnogo više obaveza, na radiju, televiziji, novinama, sve u isto vreme. Vuklo me je to što sam se bavio baš novinarstvom, koje se znatno razlikuje od današnjeg, tada je sve to bilo mnogo sporije. Izdao sam knjigu "Devedeste" u koju su uključena četiri romana koja su štampana devedesetih godina i velika je razlika u odnosu na sadašnje.

 

 

Novinarstvo je uvek onakvo kakvo je društvo. Koliko se vlast ili društvo pruži, toliko se pruža i novinarstvo. Svi misle da novinarstvo menja društvo, a zapravo je apsolutno suprotno. Pre svega, lako je uočiti koje novine pripadaju kojoj političkoj opciji i shodno tome diktira im se šta da pišu. Kada sve saberem, osamdesetih i devedesetih godina, u toku najtežih vremena za Srbiju, ja sam pisao slobodnije nego neke moje kolege danas. Vidim da više stvari slobodnih mogu da dam u knjigama nego što oni mogu da daju u novinama. 

 

 

Da, u pitanju je knjiga "Oko otoka" zato što je to porodična priča. Moj tata je bio na Golom otku i onda sam ja napravio priču kako živi porodica golootočana u periodu od pedeset godina. Podnaslov knjige je : Sve laži u ovoj knjizi su istinite. A to je zato što sam ja, koristeći sebe kao glavnog junaka ubacio i priče nekih drugih ljudi koji su kroz to prolazili. Tako da, iako bi se to moglo smatrati za laž vezano za mene, istina je za neke druge ljude, a to literatura dozvoljava. Ova knjiga je doživela četvrto izdanje u koje sam ubacio rehabilitaciju očevu, kao svojevrsnu zaokruženu priču.

 

 

Prvo, ono što je glavno pitanje uvek i bilo vezano za mene, jeste pitanje porodice. Ja sam jedno vreme čak bio i urednik Praktične žene. Najveselije knjige su mi opet vezane za porodicu, "Kako sam gajio blizance", "Drugo stanje", "Muškarac u izvesnim godinama", pa i sad ova najnovija knjiga "Zašto bog nema auto" sadrži dosta priča o porodici. Sve se to vidi, ko ima sreće u porodici, to se vidi kroz njegovo pisanje, njegova dela imaju više humora, mada kažu da su humoristi inače gorki ljudi. 

 

 

Ko god da čita moje knjige, misli da sam ja istoričar, ali to nije tako. Kad se pripremam za neku knjigu, meni treba šest meseci priprema materijala i šest meseci da je napišem. Za tih šest meseci nađem svu moguću literaturu na internetu vezanu za tu temu. To nije uvek lako, moraš da budeš veoma pažljiv, zato što različiti izvori imaju različit ugao gledanja. Dela kao što su "Jovanovo zaveštanje", "Jovanov pečat", "Dosije bogorodice", dao sam mom prijatelju monahu da ne napravim neku religijsku grešku. Zbog toga ljudi često misle da sam ja neki veliki poznavalac religije, a nisam čak ni siguran da sam religiozan čovek. 

 

 

Da, to je zato što tajne danas ili tajne sa početka srednjeg veka, rešavaju neki ljudi danas. Na primer, jedan od mojih glavnih junaka je novinar! Pošto danas nema više istraživačkog novinarstva, sada ga ima u mojim knjigama i sada ja malo živim kroz mog glavnog junaka, koji je, takoreći, moj alter-ego. 

 

 

"Zašto bog nema auto" je relativno skoro izašla, a ja svakoj priči dam po 6 meseci pa krećem sa skupljanjem. Tako će mi pred sajam knjiga izaći nova knjiga pod nazivom "Pasoš za nebo", koja je vezana za tajnu anđela u Mileševi. Naziv je nastao tako što je policija svojevremeno davala pasoš "grubim momcima" da ubijaju po Evropi, što bi rezultiralo i ubistvom njih samih, pa su tako dobijali propusnicu, odnosno pasoš za nebo.

             

Svi mi želimo da živimo život punim plućima. Želimo da iskusimo sve što nam život pruži, da uskočimo u taj čudesan voz sudbine, da se igramo sa njom i da je puštamo da nam vodi život, pa da poput nekog deteta gledamo kroz prozor i pitamo kako se drveće, zgrade i ljudi kreću tako brzo dok sedimo u tom čudesnom vozu-u tom čudesnom životu. 

 

Još u mladosti želimo da se prepustimo, da sednemo u taj ekspresni voz i pustimo da nas vozi gde god hoće, gledamo požudno u scene iza prozora i grabimo što više možemo. Nove ljude, nove gradove, nova iskustva...upravo se naš vršački pisac, Branislav Čurčov u svojim tinejdžerskim danima ukrcao na taj čudesan voz i otisnuo na brojna putovanja. 

          

Prva stanica je bila Pravni faktultet u Novom Sadu, još od ranijih dana je njegov život bio ispunjen knjigama, pisanjem, mišljenjem o okruženju koje počinje sve više i više da mu privlači pažnju. Njegovi sve manji stidljivi pogledi kroz prozor voza postaju sve puniji, sve smeliji. Shvativši lepotu prizora pred sobom i moći pisanja koje postaje sastavni deo njegovog života. 

             

 A onda gde je život, tu je i ljubav. Postao je opijen ljubavlju, mladim devojkama koja su iz njega izvlačile ljubavne stihove, a zatim i prozu, a za njom i nove prizore pred prozorom. 

             

Zašto putovati u jednom pravcu kada možemo da biramo kuda ćemo ići? 2014. godine upisuje Srpsku književnost i jezik i od jednom se njegova predviđena stanica pretvorila u još jednu samo sa uzbudljivijem putem i još uzbudljivijim prizorima. Ali sve mora ići sa granicama, naš pisac je naučio da ne treba žuriti u životu, da polako treba pustiti stvari da se razvijaju, kako život tako i pisanje. 

             

Mnogo je devojaka ušlo i prošlo kroz njegov život, donoseći i odnoseći mnoga osećanja. Voz je jurio, ljudi su prolazili a njegova proza je stajala na istom mestu, samo što se ljudi nisu mnogo osvrtali na nju. Ali to mu nije slamalo volju. Svoju prvu pesmo, posvećenu Gaju, učitelju rimskog prava iz 2. veka je objavio u ,,Pravniku'' studentskom časopisu, zatim je i učestvovao na brojim takmičenjima u besedništvu tri godine za redom. Na drugom učešću osvojio je nagradu žirija. Treća beseda po mišljenju Branislava, bila je najbolja. Elem, najpoznatija pesma mu je svakako ,,Banaćani'', koju možete pročitati na kraju teksta.

        

 Dok je studirao književnost, pisao je brojne kratke priče, eseje i još štošta mešajući brojne žanrove. Neka od ovih dela su objavljena u ,,Pravniku'', ali ono što je možemo reći obeležilo Branislavov život jeste ,,Il poeta tirreno'' esej/priča o njegovom profesoru Mariju Liguoriju koja je objavljena od strane KOV-a u br. 24 ,,Kovina''. A zatim dogođaj koji je usledeo prošloga leta, 19. avgusta je predstavljalo priređeno književno veče u bivšem Domu vojske. 

        

 Istog tog leta je usledio još jedan značajni događaj, Branislav Čurčov je osnovao i blog, u kojem je počeo da objavljuje svoja dela. Ali ono što je naučio je da požljivo posmatra prizore iza prozora, ne žuri i uživa na tenane u njima. Ono na čemu sada radi jeste priprema za novu knjigu. 

          

 Na nama ostalima ostaje da i mi uživamo i cenimo vožnju vozom, ne dozvolimo da nas previše opije i zavede. Sve se mora raditi polako i sa ogromnim strpljenjem, jer nagrada za sav naš trud je tu, odmah iza sledeće skretnice voza.   

 

                                                 Branislav Čurčov