Popričali smo sa nekoliko ljudi koji rade na brodovima, i pogledali više sajtova – ovo su naši saveti i zaključci.

1. KAKO DA ZNATE DA STE TIP OSOBE ZA RAD NA KRUZERU?

Rad na kruzeru je velika avantura, za neke prevelika. Iako je veliki kruzer grad za sebe, iz razgovora sa različitim ljudima dobili smo različite reakcije, u smislu problema sa povraćanjem, izolacijom, klaustrofobijom. Kažu da je psihološka priprema veoma važna, posebno ako se ide brodom preko Pacifika, ili Atlantika, gde ne staje toliko često kao na primer tokom plovidbe Mediteranom. Ukoliko niste tip koji može dugo da izdrži na brodu, onda su rečne plovidbe bolje rešenje, ili posao na kopnu.

2. SHVATITI KRUZER SAMO KAO FAZU

Ukoliko niste profesionalni mornar ili inženjer, kruzer će teško biti mesto gde ćete ostvariti profesionalni karijeru – ovo je samo faza. Lepa faza, gde se dosta proputuje i vidi, ali takođe i period života tokom kojeg možete da gradite neku ozbiljniju karijeru. Naši sagovornicu su rekli da je potrebno biti oprezan sa planiranjem, jer često prođe i po 5 godina na kruzerima, gde od realnih veština i kompetencija za buduće poslodavce imate samo uslužne veštine. I dobar engleski, ali to nije zanemarljivo.

3. UŠTEDITE ZARAĐENI NOVAC

Sada zvučimo kao vaše mame, ali poenta poslova na brodu je što se ima sve obezbeđeno (hrana, smeštaj, prevoz) i što ovo jeste način da uštedite neki novac i rešite neko životno pitanje (npr. kupite auto). Ovde smo uočili 2 škole mišljenja među našim sagovornicima: Kruz kao avantura (sve potroše tokom plovidbe) i Kruz kao izvor finansiranja (uštede i kupe nešto veće). Vaše je da odaberete način trošenja, treba uživati u životu, ali ako ste već pristali na jedan vid izolacije, neka rezultira nekom promenom u vašem životu.

4. NAVIKNITE SE NA SEZONALNOST U VAŠEM ŽIVOTU

Šest ili devet meseci ste tu, pa šest ili devet niste. Jedan od naših sagovornika ima devojku iz Južne Amerike na brodu, pa vezu održavaju tokom plovidbe, a onda kad su na kopnu na daljinu – svako u svojoj državi. Privatan život ume da trpi ukoliko se više godina posvetite ovom poslu.

5. APLICIRAJTE PREKO AGENCIJE

Postoje razne agencije, i one sve naglašavaju da je moguće i dalje ići na broj, i da je samo jedna kompanija odustala od posade iz Srbije. Na nas su dobar utisak ostavile Feron i Safe Cruise. Postoje različiti oblici plaćanja, ali su nam svi naglasili da agencija dosta skraćuje postupak.

6. PRIPREMITE SE ZA ODLAZAK – PUNO ČISTOG VEŠA

Pošto idete u specijalne uslove, ponesite puno čistog veša, čarape, udobnu obuću. Preporučuju se bele patike bez oznaka. Neudoban veš i obuću ostavite kod kuće. Ponesite lekove, kreme i preparate koje možete samo ovde da kupite – zatrebaće vam. Takođe ponesite i budilnik, sagovornici naglašavaju da je veoma koristan ako crkne baterija na telefonu. Tu su naravno gedžeti kao lap top, tablet, fotoaparat. Što se garderobe tiče, uniforme ćete dobiti na brodu.

7. OČEKUJTE MANJAK LIČNOG PROSTORA

Sobe su uglavnom dvokrevetne, a kupatilo dele dve sobe. Cimer je često neko ko se bavi sličnim poslom na brodu. Sam brod je dugačak i po 350 metara, sa 15 spratova i puno sadržaja, ali je vaš lični prostor mali.

8. PROVERITE PRIVILEGIJE KOJE IDU UZ VAŠU POZICIJU

Postoje 3 tipa zaposlenih na brodu:

crew (konobari, barmeni, čistači, kuvari, higijeničari)
staff (photo staff, video staff – zaduženi sva sve oko fotografisanja i snimanja, ispravnosti tv-a – zabavljači, prodavci, frizeri, maseri, spa radnici)
officers (recepcionari, administracija, treneri novozaposlenih, IT, lekari – uglavnom EU građani)
Crew nema guest privilegije, i ima najlošije uslove stanovanja. Staff ima guest privilegije da koristi sadržaje na brodu, i ima veće sobe, bolji restoran. Ukoliko su vam komfor i sloboda primarni, onda se prijavite za staff pozicije, i to naglasite u agenciji! Sa druge strane, imajte u vidu da često na crew poziciji (bar, konobar) možete da zaradite i duplo više nego recimo fotograf koji je staff, jer radite na procenat, a tu je i bakšiš. Dobro se raspitajte o detaljima u agenciji koja vas šalje.

9. MORSKI ILI REČNI KRUZER

Rečni kruzeri se uglavnom vezuju za Evropu (viđamo ih kod Beton hale) ili Misisipi, ture su kraće, više se staje, i poželjno je znanje još nekog jezika osim engleskog, npr. nemački, ruski ili holandski. Dok morski kruzer ide na daleko veće distance i sam je fizički veći, rečni kruzer je manji, ali su i daljine manje, i više se staje. Rečni kruzer deluje kao pitomija opcija.

10. NASILJE I DROGA SE NE TOLERIŠU

Nasilje bilo koje vrste, seksualni napadi ili tuče se ne tolerišu, i prekršioci bivaju odmah izbačeni sa broda. Pošto je fizički prostor ograničen, tolerancija mora da bude na maksimumu. Takođe, u svakom trenutku vas mogu testirati na opijate, i bilo je slučajeva da su ljudi sa ovih prostora otpušteni.

Srećno!

Autor: kakonaposao.com

U okviru obeležavanja Međunarodnog dana maternjeg jezika u petak, 20. februara u Gradskoj biblioteci je održano nekoliko predavanja na temu „Stara i retka knjiga“. Predavanja su bila namenjena učenicima srednjih škola i njihovim profesorima.

„Cilj ovih predavanja je bio da pokažemo kako se najnovije informacione tehnologije koriste u službi zaštite stare i retke bibliotečke građe. Jedan od načina da sačuvamo stare knjige od daljeg propadanja je da ih digitalizujemo i učinimo dostupnim i pretraživim preko interneta. Ovu priliku smo iskoristili da pokažemo učenicima kako mogu preko svojih telefona, tableta i računara da pretražuju elektronski katalog Gradske biblioteke u Vršcu i kataloge svih biblioteka u Srbiji koje su umerežene i čine jednu veliku Virtuelnu biblioteku Srbije“, istakla je Dragana Rakić, bibliotekarka koja je zadužena za Fond stare i retke knjige u Gradskoj biblioteci.

Ona je naglasila da je Gradska biblioteka u Vršcu jedna od 26 matičnih biblioteka kojima je poveren posao zaštite stare i retke bibliotečke građe i njihov unos u Registar pokretnih kulturnih dobara.

„Sve srpske knjige, bilo rukopisne ili štampane, koje su objavljene do 1867. godine spadaju u staru knjigu. Zakon o staroj i retkoj bibliotečkoj građi, između ostalog, nalaže da svako ko je vlasnik stare i retke knjige, bilo da je reč o fizičkom ili pravnom licu, ima obavezu da je upiše u Registar kulturnih dobra i da primenjuje mere tehničke zaštite. Registar za teritoriju opštine Vršac, Alibunar, Plandište i Bela Crkva vodi Gradska biblioteka u Vršcu“, naglasila je Dragana Rakić.

Zbog velikog interesovanja, biće organizovano još jedno predavanje, u utorak u 12 časova kada će gosti biblioteke biti učenici Poljoprivredne škole. Takođe i svi zainteresovani sugrađani su uvek dobrodošli.

Mladi sa diplomom medicinskog fakulteta sve češće odlaze da rade u evropskim bolnicama i banjama kao negovatelji.

Iako imaju završen medicinski fakultet, mladi doktori na posao ne mogu da čekaju, pa odlaze u Nemačku i skandinavske zemlje da rade kao negovatelji. Kako kaže Aleksandra Ber Božić, direktorka Srednje medicinske škole „7. april“, nedeljno po četiri osobe traže ispis programa za negovatelje. Među njima su i lekari.

- Direktnu prekvalifikaciju sa zvanja doktora na zvanje medicinske sestre ne možemo da uradimo. Dolaze nam i oni koji su završili gimnaziju i traže da se prekvalifikuju u zvanje medicinskih tehničara - kaže Ber Božić.

Lekar Miloš Marić uskoro odlazi u Nemačku da radi kao medicinski tehničar. Kaže da se posao može dobiti u svim većim bolnicama.

- Ne znam dovoljno nemački jezik. Za doktora mi treba B2 nivo, a tehničari mogu da rade i sa A2 nivoom. Tamo ću raditi i učiti jezik, a onda ću pokušati da ću se prebacim da radim kao lekar - kaže Marić.

U oglasima filijale Nacionalne službe za zapošljavanje sa završenom srednjom medicinskom nudi se stalni radni odnos i početna plata od 1.900 evra, posle nostrifikacije 2.300 evra.
Dr Nedeljko Marković je u norveškom Stavangeru radio kao medicinski tehničar. Sada specijalizuje pedijatriju i radi posao za koji se školovao u Novom Sadu.

-Dobio sam odmah smeštaj i platu od 4.000 evra. Kada se odbiju porezi, ostane vam nešto manje od tri. To me je privuklo da radim sa srednjom školom - kaže Marković.

Plaćamo studente,gubimo lekare

Za jednog studenta medicine na budžetu država godišnje plati od 380.000 do 630.000 dinara. Većina ne dobije posao u Srbiji i mladi lekari odlaze da rade u nekim bogatim zemljama Evrope.

Autor: Blic

Zakon o volontiranju koji je usvojen 2010. godine prema oceni stručne javnosti ne predstavlja zadovoljavajući pravni okvir za razvoj volontiranja, pre svega zato što tretira volontiranje kao oblik radno-pravnog odnosa, a ne kao dobrovoljnu inicijativu građana. Isto tako, zakon uvodi i opštu obavezu organizatorima volontiranja da vode evidenciju o kratkoročnom i dugoročnom volontiranju, što dovodi do nepotrebnih troškova, ali i destimuliše razvoj kulture volontiranja.

Majske poplave koje su prošle godine zadesile našu zemlju, podsetile su nas koliko je u tako teškim trenucima važno da svi građani budu solidarni i da jedni drugima pružaju nesebičnu pomoć. Hiljade volontera uključilo se u akciju spasavanja ljudi, pružanja pomoći u centrima u kojima je bio organizovan smeštaj za ljude koji su ostali bez krova nad glavom, pa i renoviranja kuća nakon svega što su poplave odnele sa sobom. Dobra volja, optimizam i timski rad volontera koji su želeli da pomognu, izbili su u prvi plan. Tada je svako od nas ko je pružio bilo kakvu vrstu pomoći ugroženim ljudima, postao volonter. Neki su to čak po prvi put postali. Ono što je najvažnije, tek u takvim trenucima, javnost je shvatila koliko je volontiranje zapravo važno, šta ono znači i koliko je neophodno da se u kontinuitetu razvija. Pojedini predstavnici ministarstava su takođe isticali njegovu značajnost, ali i koliko će se raditi na tome da se ono podstiče i promoviše kao bitan oblik društvenog aktivizma. Isto tako, obećano je i da će se raditi na izmenama važećeg Zakona o volontiranju, jer je ovaj postojeći očigledno, pun nedostataka. Ali šta se sada dešava sa tom pričom? Da li će ona dobiti svoj nastavak ili će kao i većina stvari koja se jednom pokrene u našoj zemlji, ostati mrtvo slovo na papiru?

Građanske inicijative su praktično od usvajanja ovog zakona ukazivale na njegove praznine i propuste, jer radna grupa koja je pripremala predlog važećeg zakona, još u toj pripremnoj fazi nije uvažila sugestije civilnog društva koje se pre svega odnose na sam duh zakona, koji umesto da podstiče volontiranje, svodi ga na takoreći radno-pravni odnos.

“Od početka primene ovog zakona ukazujemo na potrebu da se barem pojedine njegove odredbe promene. Kada se desila situacija sa poplavama tokom koje smo imali u praksi potvrdu naših stavova koji se, pre svega odnose na kratkoročno volontiranje, Ministarstvo omladine i sporta, kao najzainteresovanije u odnosu na ostale državne organe je aktuelizovalo zahteve civilnog sektora za izmenama Zakona o volontiranju. Na žalost, tada smo se suočili sa problemom međusektorske saradnje i nerazumevanja potrebe za izmenom zakona koju je iskazalo Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Do ovog trenutka održan je jedan sastanak između predstavnika ministarstva, Ministarstva omladine i sporta i organizacija mladih i/ili onih koji se bave mladima, nakon koga je civilni sektor ponovo uputio pisane predloge, sugestije i argumentaciju u prilog izmeni važećeg zakona. Postoje obećanja da će Radna grupa koja bi trebalo da izradi nacrt izmena i dopuna zakona biti formirana u najkraćem mogućem roku, ali i dalje ne znamo ko će biti članovi te Radne grupe, niti po kojim principima će ona raditi”, objasnila je Bojana Selaković, menadžerka programa za javne politike Građanskih inicijativa.

Pored Građanskih inicijativa i njihovih sugestija o izmenama Zakona o volontiranju, Krovna organizacija mladih Srbije se takođe uključila u ovu priču i uputila svoje predloge izmena i dopuna postojećeg zakona. “Otvoren je dijalog sa Ministarstvom omladine i sporta i Ministarstvom rada, uputili smo komentare, očekujemo sastanak na kome će biti formirana i zvanična radna grupa”, istakao je Marjan Cvetković, predsednik Upravnog odbora Krovne organizacije mladih Srbije.

Dakle, očigledno je da je saradnja između državnih institucija i organizacija koje se bave volontiranjem vrlo slaba, što potvrđuje i činjenica da se samo nakon godinu dana primene Zakona o volontiranju došlo do zaključka da ovaj zakon ne pruža zadovoljavajući pravni okvir, kao i da je suštinski neprimenjiv, a da se od tada još uvek ništa nije promenilo. Na Panel diskusiji koju su organizovale Građanske inicijative u saradnji sa Evropskim centrom za neprofitno pravo 2011. godine, nekoliko predstavnika organizacija koje se bave volontiranjem iznelo je svoje zaključke o zakonu, njihova iskustva o istom, ali i šta je potrebno izmeniti da bi se problem rešio. Priča je tu stala, a još uvek ne postoje ni naznake da će se nešto po tom pitanju promeniti. Da bi se volontiranje razvijalo, to zahteva adekvatnu infrastrukturu, kako na nacionalnom, tako i na lokalnom nivou, a državne institucije su u obavezi da takvu infrastrukturu pomažu u svakom smislu.

Za lica između navršenih 15 i 18 godina Zakon propisuje strožije uslove za volontiranje (saglasnost roditelja) nego što je to slučaj sa zaključivanjem ugovora o radu, koji se može samostalno zaključiti sa navršenih 15 godina.

Zakonom se detaljno normira privatno-pravni odnos između volontera i organizatora volonterskih aktivnosti, kako u slučaju dugoročnog, tako i u slučaju kratkoročnog volontiranja, iako se radi o odnosu na koji se primenjuju opšta pravila obligacionog prava. Ovaj normativni pristup ima za posledicu prenormiranost zakona i visoke transakacione troškove njegove primene, naročito na strani njegove primene. Takođe, još jedan u nizu nedostataka koje postoje u Zakonu o volontiranju jeste i taj što on zapravo ni ne prepoznaje korporativno volontiranje, kao i sve specifičnosti koje u vezi s njim postoje. Milica Mišković iz Foruma za odgovorno poslovanje, objašnjava na koji način postojeći Zakon ograničava oblast korporativnog volontiranja i predloge uz pomoć kojih bi ovaj problem mogao biti rešen.

“Ono što je najčešća zabluda šire javnosti kada je korporativno volontiranje u pitanju, jeste da je to volontiranje (neplaćen rad) nekog lica u kompaniji i ovaj Zakon je kada su kompanije u ulozi organizatora volontiranja tako i postavljen – da deluje restriktivno, stavljajući u prvi plan potencijalne zloupotrebe, a ne da podstiče angažovanje kompanija kao organizatora volontiranja koje bi na taj način, koristeći svoje resurse mogle da doprinesu društvu. U drugom slučaju, mi zapravo govorimo o obliku društveno odgovornog poslovanja u kome kompanija omogućava svojim zaposlenima da, ukoliko to žele, svoje vreme, znanja i veštine posvete društvu, omogućavajući im da volontiraju u radno vreme ili pokrivajući druge troškove volontiranja. Kako u tom slučaju, zaposleni i kompanija već imaju određeni pravni odnos, ovo pitanje bi pre svega, trebalo biti uređeno internim politikama kompanije. Te bi u tom smislu, Zakon, trebalo najpre da definiše i prepozna korporativno volontiranje i da se eventualno zadrži na zahtevu da korporativno volontiranje u kompaniji treba da bude jasno definisano internom politikom”.

Dobra ili loša strana evidencije volontiranja

Rasprostranjeno je mišljenje da je od velikog značaja za sve volontere da njihov rad bude evidentiran, kao i da svako od njih poseduje svoje volonterske knjižice u kojima bi bili upisivani njihovi sati volontiranja kao i celokupno iskustvo koje su stekli volontirajući, jer će im prvenstveno to koristiti kada budu aplicirali za budući posao.

“Jako je važno da svaki volonter ima svoju volontersku knjižicu, u kojoj će kao što je Zakonom o volontiranju i planirano, da postoji broj sati volontiranja, kao i neka nadoknada za to. Jednog dana će možda ti sati volontiranja preći u staž, barem bi trebalo da bude tako. Mladih ljudi ima puno koji su bez posla, a imaju već neke godine, zato mislim da je ključna stvar da se upisuju sati volontiranja. U tom smeru bi i trebalo da se razvija Zakon o volontiranju. Isto tako, mislim i da bi volonteri onda drugačije prilazili volontiranju i znali bi zašto to rade”, istakla je Ljiljana Konevski, direktorka Pokreta gorana u Pančevu.

Podaci kojima raspolaže Forum za odgovorno poslovanje govore da je 4155 zaposlenih u kompanijama članicama u toku 2013. godine učestvovalo u volonterskim aktivnostima u ukupnom trajanju od 9900 sati i da bi monetarna vrednost njihovog rada iznosila 3,4 miliona dinara, ukoliko bi se računalo na osnovu prosečne zarade u toj godini.

S druge strane, Milica Mišković, objašnjava iz svog ugla, kao nekog ko se prvenstveno bavi korporativnim volontiranjem, kako Zakon o volontiranju utiče na evindenciju volontiranja kada je u pitanju oblast korporativnog volontiranja, da li ga podstiče ili ipak diskriminiše.

“Druga specifičnost u vezi sa korporativnim volontiranjem, odnosi se na dužinu i trajanje volontiranja, s obzirom na to da se ono najčešće sprovodi kao tzv. ad-hoc volontiranje, koje ne zahteva više od 10 sati nedeljno, najduže 30 dana sa prekidima ili bez prekida. Tako posmatrano, kompanija ili organizacija-korisnik volonterskog rada ako se pojavljuje u svojstvu organizatora volontiranja, ne bi imala obavezu prijavljivanja i evidentiranja ovih aktivnosti, što s jedne strane, predstavlja olakšavajuću okolnost, ali otvara pitanje opravdanosti uvođenja i tačnosti evidencija o volontiranju na nacionalnom nivou, kada jedan ogroman volonterski potencijal ostaje praktično nevidljiv.

Koraci ka uspešnom rešavanju problema

Od usvajanja Zakona o volontiranju 2010. godine, preko faze njegove primene, više se nailazilo na probleme i nedostatke koje je on doneo sa sobom, što je dodatno uticalo na destimulisanje razvoja volontiranja i nepotrebnih administrativnih troškova organizatora volontiranja, nego što je pozitivno uticao na razvoj volontiranja i promovisanje volontiranja kao značajnog oblika društvenog aktivizma, ali i promovisanje ključnih vrednosti volontiranja koji su uvedene Evropskom poveljom o volonterizmu.

Građanske inicijative su u procesu donošenja trenutno važećeg Zakona o volontiranju, uputile predloge za izmenu ovog zakona. Jedan od njih, u nizu mnogobrojnih koji su upućeni, odnosi se konkretno na član 28 Zakona kojim se predviđa obaveza organizatora volontiranja da vodi evidenciju o volontiranju (kako kratkoročnom, tako i dugoročnom). Međutim, u obrazloženju Zakona se ne navode razlozi koji su opredelili predlagača da propiše i ovu opštu obavezu za organizatore volontiranja. Uvođenje ove opšte obaveze evidencije o volontiranju dodatno će nepotrebno povećati troškove volontiranja za organizatore volontiranja, ali i suprotno proklamovanoj intenciji imati negativne posledice za podsticanje kulture volontiranja i razvoj volonterstva. Kao alternativno rešenje, Građanske inicijative predložile su odredbu po kojoj će nadležno ministarstvo moći da ustanovi obavezu vođenja evidencije o volontiranju, kada su korisnici volontiranja posebno osetljive( i precizno definisane) društvene grupe.

S druge strane, Marjan Cvetković ističe da su standardizacija i vrednovanje volontera dva ključna elementa na kojima bi u budućnosti trebalo da se radi, i da to može da obezbedi samo Zakon o volontiranju. “Potrebno je da sa volonterima rade stručni ljudi I potrebna je standardizacija volonterskog menadžmenta. Da volonter bude uvek siguran da volontira da da doprinos, da nauči nešto, bude podrška, a ne situacija zloupotrebe, manipulacije ili jeftine eksploatacije. I suština je da neko vrednuje volonterski angažman”.

Nakon samo godinu dana primene važećeg Zakona o volontiranju kada se došlo do zaključka da je on suštinski neprimenjiv i da ne pruža adekvatan pravni okvir za oblast volontiranja, organizacije koje se bave volontiranjem dobile su obećanje da će se raditi na njegovim izmenama, kao i da je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja otvoreno za saradnju i da će zajedničkim snagama raditi na rešavanju ovog problema. Međutim, ni nakon ponovljenih prošlogodišnjih obećanja, da će se mnogo stvari promeniti u ovoj oblasti i da će se raditi na podsticanju i promovisanju razvoja volontiranja u našoj zemlji, još uvek se ništa nije promenilo. Dok je takva situacija, volonterskim organizacijama ostaje vrlo malo prostora i resursa da bilo šta sami učine po pitanju rešavanja ovog problema.

U međuvremenu, dok se odgovori na koje se čeka ne pojave, ostaje samo da podsetimo, ali i možda ovom porukom dopremo do onih koji još uvek ne čuju glas volontera, ili se možda prave da ga ne čuju: “Volontiranje predstavlja jedan od osnova civilnog društva, afirmišući ono najplemenitije u čoveku-pacifizam, slobodu, jednake mogućnosti, bezbednost i pravdu za sve ljude. U eri globalizacije i neprestanih promena, svet postaje sve manji, međusobno zavisniji i kompleksniji. Volontiranje, bilo da je individualno, ili gupno, je način na koji se pre svega jačaju i čuvaju osnovne ljudske vrednosti (zajedništvo, briga i pomaganje), pruža mogućnost svakom pojedincu da postane i bude odgovorni član zajednice, da pomažući drugima, uči i stiče vredna iskustva, kao i način zahvaljujući kojem se mogu uspostaviti veze koje umanjuju razlike među ljudima, i kroz zajednički rad stvaraju uslovi za zajednički život”.

Izvor: Regionalni volonterski centar