„Za stvaranje IT brenda ti nisu potrebni materijalni resursi, već ideja, znanje i kreativnost. Živimo u vremenu gde ne može više niko da me ubedi da nismo na dobrom geopolitičkom položaju, to je glupost, imaš internet, napravi nešto.“, kaže Boba Subin, Vrščanin koji se profesionalno bavi animacijom već sedam godina i radio je na svetski poznatim video igricama kao što su Battlefield i FIFA. Nakon srednje škole, upisao je Učiteljski fakultet u Vršcu, ali je ubrzo dobio šestomesečnu praksu u firmi Imagination Studios (kasnije TakeOne), a potom i posao. Posle par godina u industriji igara, prešao je u kompaniju SpringOnion, gde je radio na animacijama u marketingu. Pre godinu dana je dobio poziv da karijeru nastavi u Chimera Entertainment-u u Nemačkoj.

Zastupa stav da konstantno moramo unapređivati svoje znanje kako ne bismo stajali u mestu ceo život. Čak je i neposredno pre ovog razgovora, iako je bio vikend, prelistavao stručnu literaturu.

Kao neko ko toliko vremena ulaže u svoju profesiju i konstantno uči, kako vidiš letargičnost među ljudima u Srbiji?

Od učenja još nisam čuo da je neko umro. Čuo sam da su umrli od droge, alkohola, cigara, ždranja i tih gluposti... ali od učenja... Šta? Hoćeš da blejiš, da gledaš fudbal, ideš u kladionicu i spavaš? Spavaćeš kad odeš u penziju. Onda možeš. Ali ti sad nemaš pravo... da li ti to gledaš sa te strane? Da ti nemaš pravo prema tvojim drugarima, tvojim dedovima i tvojoj deci, ti nemaš pravo da gledaš u plafon. Ti moraš da stvaraš nešto, jer je i pre tebe neko stvorio to što imaš. Ovaj kompjuter i taj Skajp i sve. Ti moraš da stvaraš.

U svet animacije te je uveo Slobodan Danilović. Kako si ga upoznao?

To je Slobodan Danilović, jedan od vlasnika TakeOne studija u BG-u, koji se bavi animacijom i sa njima sam prošao kroz sve velike naslove kao što su Battlefield. On je čovek koji otprilike moj guru i „master”.

Ovako, 2002. godine... možda je zapravo tako sve formalno i počelo. Bio je neki novogodišlji program na kom je bila neka animacija, politička satira, koju je radila njegova firma. „Parobrod Srbija” se zvalo to. Nekim spletom okolnosti, u to doba je još bilo moguće iznajmljivati softver po onim video klubovima i moj prvi softver bio je Autodesk 3DS Max (softver za 3D modelovanje) u osnovnoj školi još. I to je tako počelo, bukvalno sa jednom loptom, kad sam video da tu loptu mogu da vrtim. Onda sam napravio još jednu loptu, pa su mi one izgledale kao oči. Zatim sam napravio cilindar koji je izgledao kao metak i stavio da ima odsjaj da izgleda kao metal. I na tome se sve zasnivalo, kao jedana građevina na koju samo nadograđuješ i imaš mogućnost kreativnosti, što mi je jako bitno. 

Tako da, resursi za učenje nisu postojali, ali je postojala želja za učenjem. I to je ono što pričam svima, svim mladima, mora da se uči. Samo učenje, učenje, učenje...

Taj novogodišnji program je bukvalno bio okidač koji me je povukao u sve to. Tada ja nisam znao ko su ti ljudi, niti se iko u Vršcu time bavio. Iako sam to video za Novu godinu, prošlo je dve godine i ja sam totalno zaboravio na to, ali sam na internetu našao taj snimak i na njegovom kraju video sam logo firme. Potom na internetu našao njihov telefon i nazvao. Tad sam imao 15 godina. Slobodan me je prihvatio vrlo ozibljno i sa mnogo entuzijazma mi je otvorio vrata ove industrije.

Kakav ti je bio pristup kad si ih pozvao? Kako si se predstavio i šta si tražio?

Pristup je bio vrlo spontan, normalan, bez neke treme, bez nekih ustezanja. Nazvao sam, predstavio sam se i rekao sam da me to interesuje. Sekretarica je rekla da su ljudi na odmoru i da nazovem ponovo. Zvao sam dva-tri puta dok na kraju nisam dobio Slobodana i on me je pozvao da dođem po resurse za učenje. Takođe, dobio sam praksu. Išao sam šest meseci bez plate i primanja u Beograd, ali sam imao priliku da naučim gomilu nekih stvari. Igrom slučaja se zadesilo da sam tad upao na ozbiljnije projekte kao što je Battlefield Bad Company.

Prošlo je šest meseci, a oni su bili zadovoljni. Bilo je jedno prazno mesto i onda su mi rekli, negde u junu 2009. da mogu da dođem da radim sa njima u Beogradu.

Na kojim projektima si radio nakon Battlefield Bad Company-a?

Posle Bad Company-a, došao Battlefield 3, pa Bad Company 2, pa Battlefield 4, pa BattleField Hardline. Radili smo takođe FIFA14 i Witcher III. Naravno, ja sam napredovao od nekih početnih stvari i vremenom kako su dolazili novi projekti, tako sam napredovao u smislu pozicije dok nisam došao do pozicije animatora, preko rada na Motion Capture.

2010. sam imao priliku da me firma pošalje na GDC (Game Development Conference) sajam kao njenog predstavnika.

Nakon toliko velikih projekata u TakeOne-u, zbog čega si prešao u SpringOnion?

SpringOnion se bavi proizvodnjom animacija za reklame, a razlog što sam prešao je bio, jednostavno, posle toliko godina u game industriji, hteo sam da vidim kako stvari funkcionišu u marketingu. Za razliku od industrije igara, u marketingu klijenti praktično traže reklamu za sutra i to moraš da je dostaviš kako god znaš i onda se tu bukvalno naučiš kako da „fejkuješ”, kako da ubrzaš neke procese, šta je bitno, šta nije bitno.

Nakon toga, otišao sam u Nemačku.

Da li planiraš da se vratiš u Srbiju? Ili pak da ideš negde dalje?

Ne planiram da se vratim u Srbiju. A što se odlaska dalje tiče, ne opterećujem se time sada. Za sad mi je cilj da ovde ostanem, opstanem, stvorim kontakte i ime, to je ono što mi je sad vrlo bitno. Ali svakako imam želju da idem dalje, hoću da budem truli milijarder. (smeh) Ljudi kažu „Ne, dovoljno je”, to su ti letargični ljudi o kojima smo pričali, „Bitno je da si živ i zdrav i da imaš za pivo ispred dragstora” (smeh) Ljudi, da sam ja tako gledao, ja ne bih mrdnuo iz Srbije. To su gluposti. I onda daš ljudima činjenice kako jeste i onda se oni ljute. To su ljudi koji imaju kičmenu moždinu, a na vrhu ništa. „Pa nije to tako”, a sve činjenice kažu da jeste to tako.

Da li savetuješ drugima da napuste Srbiju?

Savetujem im da prate svoje srce. To je sve individualno. Nigde nije idealno, pa ni ovde. Slušaj svoje srce. Radi to što voliš.

Fascinantno je to da si još na početku srednje škole imao disciplinu i želju da učiš. Kako to objašnjavaš?

Pa vidi, ja sam oduvek bio malo u stranu u odnosu na sistem, na okolinu, na društvo. Generalno smatram da dosta to zavisi od mentalnog sklopa društva, sredine, socijalnog statusa i svega toga. Da bi nešto bilo bolje, da bi društvo bilo bolje, ja moram da budem bolji, ti moraš da budeš bolji, svako od nas mora da bude bolji i onda će vremenom celo društvo da bude bolje. A ja ako hoću da budem loš i čekam da neko drugi bude bolji, da sistem bude bolji, pa da ja budem posledica toga, to je nemoguće. Ne, bolji sistem je posledica mog unapređenja, razumeš, mog učenja, moje svesnosti o društvu, o znanju, o napredovanju, o svemu tome. Tako da ja mislim da je to, ta letargičnost koja se u Srbiji neguje i gaji decenijama, samo posledica pogleda na svet jednog zastarelog načina i sistema, pa da se vratimo na klince, kako ih učiš, vaspitaš, kakav im primer daješ. Niko ne dolazi sa tom idejom da mora da se uči, da mora da se zna, da ne može da ti uzor bude Kristijan Golubović. To je poremećen sistem vrednosti, o tome ne treba uopšte ni da se priča, a ne da se stvaraju tamo one debate gde ti dolaze psiholozi, analitičari i te gluposti da preispitaju samu tu činjenicu – da li je to dobro ili ne. Ne, to je užasno loše. Uzmite Teslu, Đokovića... ljude koji su uspeli u svom poslu, a ne one koji su uspeli u kriminalu. Tako da mislim da je to greška sistema, što spontana, što namrena. Opet se vraćamo na neki vid marketinga, a to je – napravi masu ovcama i vladaj njome.

Da li može u Srbiji da se promeni „mindset” i kako? Ako misliš da je nemoguće, onda u nekom idealnom slučaju šta bi moglo da se uradi... šta bi moralo da se uradi?

Vidi, prvo, smtaram da ništa nije nemoguće. Sve je moguće i sve je pitanje želje, volje i odricanja. U principu sve je odricanje na kraju. Ali da bi se u Srbiji promenio stil razmišljanja, mislim da su u pitanju generacije, da to nije u pitanju stvar koja može preko noći ili za deset godina da se reši. To su u pitanju nove genreacije koje bi imale totalno drugačiji pristup na samom početku vaspitavanja i odrastanja, jer sa tom ideologijom gde deca i dalje jure starlete i kriminalce koji će da im daju intervju i da se slikaju sa njima, tu ljudi nemaju napretka. Treba da se da kažemo to znanje promoviše mnogo više, počev od školskog sistema, gde ja, kao elektreonihčar elektronike, meni niko nije pokazao konkretno gde ja mogu da imam koristi od toga. Idemo još prizemnije i primitivnije kako ja da zaradim pare od toga? Vrlo prosto i jednostavno. Niti sam imao neku praksu, znači to je jako, jako, kako da kažem, pipavo pitanje kako sad, od čega krenuti. Pa hajde da se vežemo za moju industriju, da uzmemo hipotetički u obzir da ceo svet mrzi Srbiju, jer kad slušaš naše ljude, stičeš utisak da ceo svet mrzi Srbiju kroz istoriju zadnjih dvadeset godina... osim Rusa. (smeh) Ali to je već druga tema... ali što ne bi tipa, IT industrija... okej, da nemamo zemljište, ali džabe ti bogato zemljište kad imaš šuplju glavu. Što se ne bi ulagalo u IT industriju, ne trebaju ti mašine, investicije. Kupi jedan kompjuter najobičniji, uloži znanje, daj neku ideju, jer ako uzmeš Forbes listu najuspešnijih i najuticajnih kompanija, zadnjih deset godina.... pre deset godina na prvom mestu je bila Koka Kola, na primer... General Motors itd. U zadnjih deset godina, prvih deset su se zamenile i sve su IT firme. FaceBook, Amazon, Google... A za stvaranje takvog brenda ti nisu potrebni materijalni resursi, već ideja, znanje i kreativnost. Živimo u vremenu gde ne može više niko da me ubedi da nismo na dobrom geopolitičkom položaju, to je glupost, imaš internet, napravi nešto.

A kako vidiš situaciju u Srbiji po pitanju IT-a? Imamo First Beat Media, Levi9, Eipix itd. Koliko još imamo potencijala? Gde možemo da stignemo?

U poređenju sa tim koliko mi nemamo škola i resursa za učenje, mi imamo fanstastične ljude u Srbiji. Ali opet, to je i loše, zavisi kako gledaš, jer Srbija je onda vrlo dobar rasadnik, tj. ima dobar izvoz kvalitetnih ljudi. Nažalost, mnogo, mnogo ljudi odlazi iz Srbije. A jedan od načina kako to sprečiti su upravo te velike IT firme koje već postoje u Srbiji.

Ljudi često uspeh pripisuju talentu. Šta misliš o tome?

Da, evo, šta da ti kažem, ja sam samo seo za kompjuter i sve sam znao, jer sam bio talentovan. (smeh) Kakav talenat, kakve gluposti. Sedi i radi. Talenat je to što imaš ruke i noge. A sve ostalo je stvar tvoje želje, upornosti i rada. Kažu „Bio talentovan”... Kakvi talentovan, nije spavao, razumeš, dvadeset godina, razumeš, da bi dogurao negde, a kažu „Bio talentovan”. Gluposti. Da bi bio uspešan, jednostavno moraš da voliš ono što radiš.

Svako treba da pronađe sebe i da radi ono što voli i taj zapravo nikad neće da radi. To je ono što je cilj cele ove priče i to je, po meni, cilj nekog uspeha. Mislim da mi u ovom poslu... volimo ga svi mi i mi smo spremni za ovaj posao... Ovde se ne radi o osam sati radnog vremena, ovde se radi o mnogo većim stvarima, razumeš? Tvoje radno vreme ne može da bude osam sati, znači non-stop ti radiš, non-stop ti učiš. Evo, vikend je, a ja nešto učim ovde. Mislim da bi ljudi trebalo svim zanimanjima tako da pristupaju i onda nema problema. A to, dođeš u devet na posao i ideš u pet kući, mislim, idi onda zakucavaj eksere. Mislim, poštujem to, ali imaš veliku opasnost da ćeš ceo život da kucaš te eksere.

A da li misliš da je ova industrija takva da forsira ljude da rade toliko, da ostaju „overtime”, da rade i preko vikenda ili je prosto to industrija u kojoj imaš priliku da radiš nešto što te zaista interesuje, pa shodno tome i ulažeš toliko vremena? Ili kombinacija?

Vidi, koristiš jedan termin sa kojim ja ne bih mogao uopšte da se složim. „Overtime” i „rad” i to sve. Ja nemam „overtime”, jer ja nikad ne radim. Ja to volim i to je to. To je moje. Kad odem kući, kad uključim kompjuter kod kuće, prvo mi se startuje Autodesk Maya. Tako da na to pitanje ne mogu da ti odgovorim.

Dva puta si pomenuo školski sistem u negativnom kontekstu. Šta je problem?

Imam osećaj da tu kada bi se sve okrenulo naopako da bi bilo bolje, razumeš, ali sve kad bi se naopako okrenulo, da bi možda bilo bolje, jer ti imaš tu pijane profesore, imaš narkomane, imaš pedofile, imaš galeriju nekih monstruma koji treba tu decu ili tu novu generaciju ljudi da upute na neki pravi put. E to je problem, to je strašno, jer ti klinci koji sad idu u srednju školu, oni kakvi su sad, takvi će da budu i za pedeset godina i možda će i njihova deca da budu takva. I onda se ulazi u jednu petlju koja je beskonačna, zapravo, već se ušlo i to je haos.

Srednju školu završila je u Podgorici, jer ni jedna u Srbiji nije prilagođena osobama sa invalidtetom. Zbog slabe inicijative države, njena majka joj je istovremeno i lični asistent i uz nju je 24 sata dnevno. Njena kuća oštećena je u poplavama i kaže da već drugu godinu za redom Novu godinu neće proslaviti tamo. Uprkos ovakvim preprekama, Jasna Krsmanović je uspešan student književnosti u Novom Sadu, njene zbirke i pesme višestruko su nagrađivane, a trenutno piše i roman o svom životu.

„Pošto sam osoba sa invaliditetom, kao maloj većina njih mi je govorila ti ne možeš ovo i ono, ti ne možeš ništa... A onda mi je majka stalno govorila ti možeš i hoćeš, te dve reči su se spojile i tako je nastala pesma „Mogu i hoću“”, govori o pesmi i istoimenoj zbirci. koje su joj donele čak četiri nagrade.

Kako bi ocenila odnos države prema osobama sa invaliditetom? A odnos društva?

Državu baš briga za nas. Za državu su osobe sa invaliditetom građani trećeg reda. Da smo se oslonili na državu, ja ne bih završila ni osnovnu školu, a kamoli došla do fakulteta, gde sam sada. Uopšte nema uslova za normalno obavljanje svakodnevnih aktivnosti. Gde god da želimo da idemo (npr. u Kulturni centar, pozorište, prodavnice, Dom zdravlja itd), nailazimo na barijere. Za sve što sam dosad postigla mogu da zahvalim svojoj majci na nesebičnoj podršci koja je sa mnom 24h. Ona je meni i personalni asistent, jer na žalost u našoj državi ni to nije rešeno. Podršku za sve što radim imam i od starije sestre i njene porodice i od svih ljudi koji nemaju predrasuda. Što se tiče društva – jedni te prihvate, a drugi ne.

Akcija za obnovu tvoje kuće je i dalje u toku. Kako napreduje prikupljanje sredstava?

Što se tiče akcije za obnovu moje kuće, ona traje do 24. decembra. Inače, imala je veoma slab odziv – za skoro pet meseci skupljeno je 61 000 din. Ljudi su skeptični i nisu sigurni da li novac odlazi gde treba. Mnogi su mi tako rekli. A ostalo je još mnogo toga da se sredi, kako bih mogla da živim i funkcionišem u kući.Ovo je druga godina kako neću biti kući za Novu godinu i Božić. Nadam se da još uvek ima ljudi velikog srca koji će mi pomoći u obnovi moje kuće nastradaloj od prošlogodišnje poplave. Žiro-račun na koji možete uplatiti u skladu sa vašim mogućnostima je 170001029491400008 UniCreditBank. Hvala mnogo!

Na koji način ti pisanje pomaže kada je reč o tvom invaliditetu?

Pisanje me ispunjava i kroz pisanje kažem sve kako se osećam, daje mi novu snagu i energiju da se borim sa životnim okolnostima.

Svoju prvu ozbiljnu pesmu „Mogu i hoću” si napisala kada si imala 13 godina. Kako je ona nastala?

Pesme pišem od malih nogu. Svoju prvu ozbiljniju pesmu „Mogu i hoću“ napisala sam kada sam se vratila sa operacije iz Rusije, kod bake i deke u dvorištu. To je bio osmi avgust 2003. godine. Pošto sam osoba sa invaliditetom, kao maloj većina njih mi je govorila „Ti ne možeš ovo i ono, ti ne možeš ništa”... A onda mi je majka stalno govorila „Ti možeš i hoćeš”, te dve reči su se spojile i tako je nastala pesma „Mogu i hoću“.

Za istoimenu zbirku pesama osvojila si nekoliko nagrada. Kako si se osećala kada je već prva zbirka postigla toliki uspeh?

Prva moja nagrada za pesmu „Mogu i hoću“ je osvojena na konkursu Književne opštine Vršac – KOV 2004. godine. Ista pesma je dobila nagradu Gordane Brajović 2006. godine u Aleksincu. Na konkursu „Tragom Vaska Pope“ opštine Vršac  2006. godine nagrađena je zbirka pesama „Mogu i hoću“,  koja je dobila i Vitezovu nagradu 2008. godine. Mislim da nisam mogla ni da dosanjam toliki uspeh svoje prve knjige i veoma sam srećna zbog toga.

Nakon ove zbirke, usledile su i druge dve – „Na krilima jastuka” i „Žena jača od čelika”. Šta bi naši čitaoci trebalo da znaju o ovim ostvarenjima i koje pesme bi izdvojila?

Zbirke pesama ,,Na krilima jastuka“ i „Žena jača od čelika“, duboko su iskrene, prožete sa mnogo ljubavi i topline prema dragim osobama i pororodici. Mali broj pesama je napisan kroz maštu, uglavnom je tu sve što se zaista desilo i to sam ja. Veoma mi je teško da izdvojim pesme, jer je svaka posebna na svoj način i iz svake pesme se može izvući mnoštvo poruka. Ali ipak bih izdvojila nekoliko pesama iz zbirke ,,Na krilima jastuka“ , a to su „Ranjena ptica“ , „Zbog mojih sedamnaest godina“, „Jedina“ i mnoge druge, a što se tiče zbirke ,,Žena jača od čelika“, to je upravo istoimena pesma, „Da li su krive godine“, „Hvala ti bako što postojiš“, „ Poljubac“ i mnoge druge.

Po tvojoj pesmi „Ako poželiš” snimljen je muzički spot. Ispričaj nam kako je došlo do toga.

Pošto, nažalost, nema lifta u osnovnoj školi, ni u srednjoj u našem gradu, ni u Srbiji, ja sam morala da odem u Crnu Goru tj. Podgoricu da završim srednju školu. To je bila jedina škola na Balkanu za decu i omladinu sa svim vrstama invaliditeta, koja je arhitektonski prilagođena. Tu sam završila za pravno-administrativnu tehničarku. Iako me pravo nikada nije privlačilo bila sam odlična učenica. Mnogo lepih uspomena nosim iz srednje škole pa i taj spot za pesmu „Sanjajmo zajedno“. Moja pesma „Ako poželiš” iz knjige ,,Na krilima jastuka“, preuređena je za vokalno izvođenje i dobila je nov naziv „Sanjajmo zajedno”, a izvodi je crnogorska estradna umetnica Andrijana Božović. Stvarno mi je bila velika čast biti deo sjajne ekipe, jer je u realizaciji ovog božanstvenog spota, pored mene, učestvovalo oko sto ljudi i mnogo mojih drugara iz škole. Zaista, taj osećaj – biti mlad kantautor, prosto ne može da se opiše, već mora da se doživi. Ta euforija pisanja teksta, snimanja melodije, spota, studio, probe i sve to, realizovano je u pet dana,a pesmu možete poslušati ovde.

Na koje pesnike se ugledaš? Zbog čega te oni inspirišu?

Ima mnogo pesnika koje zaista iz dubine duše volim i poštujem njihov rad. Ali to je pre svega majka književnosti, prvi svetski klasik u književnosti, žena sa mnogo ljubavi, topline i optimizma, slavna, neponovljiva i neprevaziđena Desanka Maksimović.

Sada nešto zanimljivo za početnike – tvoji saveti. Kako postati dobar u pisanju pesama? Šta je najbitnije?

Moji saveti za početnike su da pišu onako kako osećaju i kada imaju inspiraciju i da se trude da ne pišu po narudžbini, kad im neko to traži, već samo kada imaju inspiraciju za to.

Koje knjige bi nam preporučila? Zbog čega su ti one značajne?

Mnogo volim da čitam, kako domaću, tako i svetsku književnost. Teško je odlućiti koju bih knjigu preporućila, jer ukusi su različiti, a sve knjige su dobre i u svemu tome je najvažnije čitati knjige. Trenutno čitam „Sto godina samoće”, Gabrijela Garsije Markeza i to bih preporučila svima da pročitaju, jer je poučna i pomaže da se brže sazreva i za tu knjigu pisac je dobio Nobelovu nagradu. Preporučila bih današnjoj omladini da se vrate čitanju knjiga, jer knjiga daje moć i oplemenjuje i bogati čitaoca i njegov duh. Jednom rečju, knjiga je moć i duhovno bogatstvo.

Prošle su dve godine od poslednje zbirke, da li možda imaš dovoljno materijala za novu?

Imam materijala za dve knjige pesama, napisan jedan scenario koji se zove „Studentski brak“, pišem roman o svom životu i mnogo započetih proznih dela... Pošto mi je 31. jul 2016. godine, decenija od prve knjige i mog književnog rada, planiram da mi bar jedna knjiga ugleda svetlost dana i tako obeležim svoj mali jubilej postojanja i otpočnem drugu deceniju sa još mnogo energije.

Nakon trijumfa na takmičenju „Euroijada 2015” sa maksimalnih devet pobeda, vršački velemajstor Boban Bogosavljević poručuje: „Ako želite uspeh, morate da shvatite šah kao zanimanje i da sami sebi odredite „radno vreme”, a isto tako da budete sposobni da se odreknete mnogih zadovoljstava zarad višeg cilja.” 

Bogosavljević ukazuje na to da je svaki uspeh naših sportista izuzetno dragocen, jer finansijska situacija u zemlji nije sjajna, ali takođe napominje: „Pomoć ne treba da bude samo finansijske prirode, iako je to veoma važno, već je potrebno obezbediti tim izuzetnim talentima rad sa najboljim šahovskim igračima i pedagozima u zemlji.”

Ovaj iskusni šahista takođe predviđa da bismo, ukoliko se situacija popravi, mogli očekivati i igrače sa rejtingom preko 2700.

Čestitke na trijumfu postignutom na takmičenju „Euroijada 2015”. Kakav utisak je ostavio turnir na tebe i koliko je zahtevno bilo ostvariti svih devet pobeda?

Hvala! Ovo je bio moj prvi nastup za fakultet “Pep” (Poslovna ekonomija i preduzetništvo) i izuzetno sam zadovoljan kako svojim prvim mestom tako i svojim doprinosom da fakultet bude pobednik u generalnom plasmanu, s obzirom na to da je pored šaha bilo još sportova. Turnir u Krakovu ostavio je jak utisak, pre svega, jer je to bilo nešto sasvim novo za mene. U ovom slučaju nije samo šah bio u fokusu dešavanja, već je naš turnir bio samo deo jedne velike sportske manifestacije, gde je učešće uzelo preko 30 visokoškolskih ustanova iz čitave Evrope. S obzirom na to da se radi o najvećem Evropskom studentskom takmičenju, postojala je pozitivna trema pred početak, ali isto tako i velika želja da postignem što bolji rezultat i da na najbolji način pomognem fakultetu u borbi za najviša odličja. Što se krajnjeg rezultata tiče, smatram da je pored dugogodišnjeg rada i kvaliteta igranja u ubrzanom šahu, faktor sportske sreće u dobroj meri uticao da ostvarim svih devet pobeda, jer je taj elemenat nezaobilazan i deo je svakog velikog rezultata.

Koji meč je bio najteži na putu prema tituli? Da li ti je ovo najveći uspeh do sada?

Najteža, a ujedno i najvažnija partija bila je u petom kolu gde mi je protivnik bio poljski reprezentativac Maciej Klekowski, jer sam nakon te pobede preuzeo vođstvo na tabeli. Najznačajniji uspeh do sada mi je svakako titula prvaka Srbije iz 2013. godine.

Šta sve šahista treba da radi da bi dostigao takvu pobedničku formu i ostao u njoj?

Mora uporno da radi na svom šahovskom i sportskom usavršavanju, što podrazumeva izgrađivanje u svakoj od oblasti šaha – otvaranja, središnjice, završnice, šahovska psihologija. Takođe mora da vodi računa o svojoj fizičkoj pripremljenosti jer je to neophodno da se izdrže napori tokom dugih partija i održi koncentracija. Ako uz to sve ima i pravilnog trenerskog rada, a pre svega talenta, rezultat neće izostati.
Održavanje vrhunskog nivoa šahovskih rezultata moguće je jedino ako se svakodnevno usavršavate i pratite sve novosti sa turnira širom sveta i pri tome vodite računa o svojoj fizičkoj pripremljenosti. Vrhunskog šahistu niko ne kontroliše koliko je posvećen šahu i koliko vremenski provodi u pripremama, ali rezultati to neumoljivo pokazuju. Ako želite uspeh, morate da shvatite šah kao zanimanje i da sami sebi odredite "radno vreme", a isto tako da budete sposobni da se odreknete mnogih zadovoljstava zarad višeg cilja.
Svakako je veoma važno da imate stabilan i harmoničan život kako bi bili skoncentrisani što više na ono čime se bavite, u ovom slučaju na šahovsku igru i izgrađivanje.

Pored toga, od pomoći može biti i trener. Kako izgleda njegova saradnja sa šahistom? Ko su bili tvoji dosadašnji treneri?

U najranijem dobu i početnom šahovskom stadijumu, prisutnost trenera je neophodna radi stručnog usmeravanja i bržeg napretka. Njegova uloga ogleda se u zajedničkoj analizi partija i otklanjanju grešaka, pripremi tokom turnira, motivaciji, podršci… U kasnijoj fazi, kada se postigne određeno šahovsko znanje i šahista osposobi za samostalan rad, pomoć trenera nije primarna (svakako je dobrodošla) već je lično angažovanje i vreme provedeno u radu (najčešće je to sada rad na računaru sa šahovskim bazama i programima) ključan faktor za dalji napredak. Moj prvi učitelj bio je vršački fide majstor Milorad Kapelan. Posle njega, dosta mi je pomogao internacionalni majstor Goran Vojinovic, a u periodu kada sam kao omladinac igrao za “Spartak” iz Subotice, kraću saradnju imao sam sa velemajstorom Nikolom Sedlakom. Već dugi niz godina nemam klasičnog trenera, ali mi dosta pomaže prijatelj iz Niša velemajstor Miroslav Miljković.

Koliko je zahvalno biti profesionalac u Srbiji? Koliko se situacija razlikuje u zemljama regiona?

Nažalost, ekonomska situacija u državi je izuzetno teška i to se odražava na svaki segment društva, pa tako i na sport i šah kao deo njega. Nekada je šah na ovim prostorima zauzimao važnu poziciju i naši šahisti su osvajali najviša odličja na šahovskim olimpijadama i drugim takmičenjima. Druge zemlje su konstantnim ulaganjem u razvoj šaha i svojih najperspektivnijih igrača u protekle dve decenije, postigle da mnogo napreduju i postižu bolje rezultate. Danas je veliki uspeh u bilo kom sportu pa i šahu kada naši takmičari bez šire podrške zajednice i organizovanog stručnog rada osvoje neko od evropskih ili svetskih odličja. 
Šahovski profesionalci imaju prihode od nastupanja za takmičarske ekipe klubova, zatim od osvojenih nagrada na turnirima kojih je u našoj zemlji malo i relativno male su nagrade, kao i od trenerskog rada kom se igrači prirodno posvećuju tek na kraju svoje takmičarske karijere. 
Vreme i ekonomske prilike u našoj zemlji su takve da su standard i materijalne nadoknade za sve vrste poslova pa i za vrhunske šahiste neuporedivo manje nego u razvijenim zemljama pa čak i u odnosu na većinu zemalja u okruženju. Teško je šahovskim profesionalcima, ali je isto tako teško i u drugim oblastima.

U jednom ranijem intervjuu rekao si da upravo od ekonomskog faktora zavisi da li Srbija u skorijoj budućnosti može dobiti supervelemajstora (rejting preko 2700). Kako možemo pobošljati situaciju u tom domenu?

Razlog je isključivo finansijske prirode. Sa rejtingom od 2700 poena, vi ste praktično u prvih 50 na svetu, što je, složićete se, ogroman uspeh. Velika je konkurencija i dosta je šahista koji imaju te i veće ambicije. Potrebno je da imate novca za trenere, putovanja na najjače turnire i moderne računare sa šahovskom opremom, a to iziskuje određenu svotu novca koju je jako teško obezbediti samo ličnim zalaganjem. Potrebno je postaviti ispravne kriterijume za selektovanje izuzetnih talenata i njima pružiti potrebnu pomoć da se razvijaju i ne zaostaju za sličnim talentima u razvijenijim sredinama. Ova pomoć ne treba da bude samo finansijske prirode iako je to veoma važno, već je potrebno obezbediti tim izuzetnim talentima rad sa najboljim šahovskim igračima i pedagozima u zemlji pa čak ako je moguće angažovati i neke od autoriteta iz inostranstva.

Pošto smo pomenuli rejting u šahu, možda bi bilo korisno objasniti kako se on određuje i na šta utiče. Koliki je tvoj trenutni rejting?

Šahisti se rangiraju po šahovskim titulama i zvanjima, a sa druge strane po rejtingu. I titule i rejting dodeljuje, priznaje i obračunava na osnovu postignutih rezultata svetska međunarodna šahovska federacija FIDE.
Šahovske titule su od najniže ka najvišoj majstorski kandidat, fide majstor, internacionalni majstor i najviše zvanje velemajstor. U poslednje vreme postoje razmišljanja o uvođenju nove titule supervelemajstora, ali to još nije ustanovljena titula.
Šahovski rejting ili ELO rejting, uveden je 1970. godine i dobio je ime po Mađarskom fizičaru i šahovskom majstoru Arpadu Elo-u. To je broj koji predstavlja statistički uspeh takmičara postignut protiv protivnika određenog rejtinga – ako pobeđujete rejting vam se povećava, a ako gubite on se smanjuje. Moj trenutni rejting na novembarskoj listi iznosi 2521.

Šta misliš o našoj organizaciji?

Moje mišljenje o organizacijama koje okupljaju i pomažu mlade ljude da se izraze, da se obrazuju i imaju mogućnosti za izgrađivanje je veoma pozitivno. Verujem da mladi ljudi zaslužuju mnogo veću brigu i pažnju nego što im se pruža a vaša organizacija je jedan od oblika borbe da se nešto promeni na bolje što ja iskreno pozdravljam i podržavam.

Zahvaljujemo svima što ste pokazali interesovanje i prijavili se za našu novinarsku obuku. Na osnovu vaših prijava, odabrali smo dvadeset ljudi, a listu možete videti OVDE. 

Podsećamo vas da će se obuka održati 21. i 22. novembra, a uskoro ćemo vam se javiti radi dodatnih informacija i eventualnih pitanja koje imate u vezi sa obukom.

„Budi novinar!” je dvodnevna novinarska obuka namenjena mladim ljudima od 14 do 30 godina. Prvog dana obuke, Andrea Gašparević i Mariana Fodor će govoriti o osnovnim načelima novinarstva i objasniti kako se pišu vest, izveštaj, reportaža i intervju. Drugog dana će stečeno znanje biti utvrđeno kroz praktične vežbe, nakon čega će Vladimir Vašalić, osnivač portala MOJKraj.rs i dopisnik Blica, govoriti o iskustvima sa terena, a potom će i Ivan Ćosić, vlasnik marketing agencije Plain&Hill, govoriti o ličnom brendiranju.

Vidimo se!

„Mislim da je volonterizam pogrešno shvaćen u našoj zajednici, pošto je glavna prepreka volonterizmu pitanje „Što bih ja za džabe nešto radio?”. To je u potpunosti pogrešna teza.”, kaže Borivoje Matić, student Pravnog fakulteta u Beogradu. Tokom srednje škole, pokrenuo je ideju o Uniji srednjoškolaca Vršca, koja je realizovala nekoliko projekata, ali se nije zadugo održala. Kroz ovu inicijativu stekao je dobre prijatelje sa kojima je kasnije pokrenuo Uniju studenata opštine Vršac, čiji je predsednik bio do nedavno. Nakon tri godine vođenja nevladine organizacije, govori o izazovima koje nosi takav angažman i o značaju volontiranja, uz osvrt na budućnost Ulične Olimpijade i planove koje ima za razvoj svoje karijere.

– Reci nam kako je došlo do osnivanja Unije. Kako je izgledala početna zamisao?

U srednjoj školi grupa nas se priključila srednjoškolskom parlamentu. Pokušali smo nešto da promenimo i aktiviramo se i u tome smo donekle uspeli. Kasnije smo osnovali “Uniju srednjoškoslkih parlamenata opštine Vršac” i kroz nju okupili sve predstavnike srednjih škola. Uniju studenata opštine Vršac osnovali smo u želji da nastavimo ono što smo započeli kao srednjoškolci. Uvideli smo tada probleme u našoj lokalnoj zajednici, manjak aktivizma i bezidejnost kod mladih. Kako smo tada bili zreliji, želeli smo formalnu i registrovanu organizaciju. Tako je avgusta 2012. godine nastala Unija studenata opštine Vršac, a osnivači su pored mene bili David Srbu i Stefan Stanković. Tada smo zacrtali da želimo promovisati aktivizam, obrazovanje i solidarnost.

– Unija sada prelazi u ruke mlađih članova. Šta očekuješ od nove generacije?

Unija je uvek bila u rukama svih članova. Mislim da je povlačenjem nas starijih sada veća sloboda i odgovornost na mlađima. Zaista mi je drago da smo zajedno napravili jednu finu strukturu organizacije gde će ubuduće svako znati svoja prava ali i obaveze. Za razliku od ranijih dana, Unija je sada podeljena u četiri sektora (portal, sektor za pisanje projekata, sektor za rad sa studentima u Vršcu i sektor za zabavu). Svaki sektor ima koordinatora, a pored ova četiri, peti član Upravnog odbora je koordinator celokupnog rada Unije. Svi članovi će se uključiti u neki od sektora. Izuzetno verujem u nove lidere Unije, svako od njih poseduje i znanje, a i lični integritet, što pruža sigurnost da će uraditi nešto dobro.

– Među brojnim projektima ističe se Vršačka ulična Olimpijada kao zasigurno najveći projekat do sada realizovan. Kakva je budućnost ovog događaja?

Taj projekat je najmasovniji i ima veliki potencijal. Za dve godine smo od nule stigli do 370 sportista i 40 volontera, a promoteri su nam Boban Marjanović i Andrija Gerić. Rezultat obećava, ali i obavezuje da nastavimo sa jednakom željom i voljom dalje. Ideja je da tim koji je vodio Uniju nastavi da se bavi ovim projektom, a da Unija bude podrška tome u manjem delu, koliko to članstvo želi i može. Naša vizija je da ovaj projekat preraste u centralno sportsko dešavanje koje će okupljati mlade i sportiste iz svih krajeva Evrope. A da li to možemo ostvariti? Potrudićemo se, postoji dosta faktora na koji mi ne možemo uticati, ali ćemo sigurno dati sve od sebe da se nastavi kontinuitet sa sportskim dešavanjima tokom leta.

– Koliko znači poznavanje pravnog sistema kada si na čelu nevladine organizacije? Možeš li nam navesti neki primer kada ti je to dobro došlo?

Pravni sistem je dosta opširan pojam i ne bih se usudio da kažem da ga poznajem. Možda sam upoznat sa malim delom koji mi je pomogao pogotovo u osnivanju organizacije i pisanju različitih tipova ugovora. Možda ne deluje logično, ali je bitno poznavati neke osnovne akte da bi se kvalitetno uradio predlog projekta.

– Ako izuzmemo da je zahtevno voditi organizaciju i studirati, šta bi istakao kao najveći izazov sa kojim si se suočio i kako si se sa timizborio?

Postoji jedna izreka koja kaže „Odaberi posao koji voliš i nijednog dana nećeš raditi”. Moj aktivizam u Uniji se u potpunosti može opisati ovom rečenicom. Mislim da ništa nije teško ako to zaista želite i ako imate jasnu viziju kuda idete. Čak i kada je bilo problema, sjajni ljudi u organizaciji kojima sam okružen su pomagali u tome da se problemi prebrode i da nastavimo svi dalje.

– Kako si zamišljao NVO sektor kada si u njega ušao pre tri godine i koliko se to promenilo? Da li misliš da Vrščani razumeju njegov značaj i potencijal u dovoljnoj meri?

Ne volim da generalizujem, svaka organizacija je kao i svaka familija – priča za sebe. Ideja je bila da Unija bude u rukama svih članova, a ne samo mene, niti grupe ljudi. Takođe, ono što smo mi postigli u organizaciji je da uvek imamo žučne rasprave. Na to sam zaista ponosan, pošto ne postoji ništa gore od jednoumlja. Čak i kada se ne slažem sa nekim, veoma mi je drago što u organizaciji uvek postoje različita mišljenja i što smo usvojili kulturu razmene mišljenja i zaključivanja, a ne nametanja sopstvenih ideja.To je ono što smo želeli u startu i što smo postigli. Siguran sam da će se to očuvati. Da li ljudi u Vršcu razumeju to? Nisam siguran. Sa druge strane, naša ciljna grupa, a to su studenti i mladi (15 do 30 godina) nas razume i zbog toga su nam se i pridružili novi članovi.

– Da se osvrnemo za trenutak na Uniju srednjoškolaca opštine Vršac u čijem si osnivanju učestvovao. Ova organizacija se nije dugo održala, ali šta si naučio iz tog iskustva?

Ta organizacija je osnovana kao neformalna dok smo bili srednjoškolci. Mogu reći da su se neki projekti zadržali i nakon što sam završio gimnaziju. To je projekat “Poseta Domu Narodne skupštine i Belom dvoru”. Sećam se da smo tada razmišljali i došli do zaključka kako naši vršnjaci uopšte nisu bili upućeni kako funkcioniše država i zašto je parlament bitan. Dve godine smo organizovali te ture i u saradnji sa opštinom Vršac omogućili srednjoškolcima da bez naknade obiđu Dom Narodne skupštine i Beli dvor. Kasnije se ovaj projekat nastavio zahvaljujući profesorki iz gimnazije koja je imala energije da to iznese, ali koliko sam upućen, kontinuitet sprovođenja ovog projekta se nije nastavio. Upravo ono što sam naučio je da je kvalitet organizacije u ljudima koji su u njoj. Zato mislim da je Unija jedinstvena organizacija koja poseduje veliki broj mladih, kvalitetnih ljudi koji su sposobni i željni da deluju u lokalu.

Najveće bogatstvo koje sam stekao iz ovog vremena je što sam upoznao sjajne ljude koji će, kasnije će se ispostaviti, biti lideri nove organizacije. A više od toga što su postali lideri Unije je što smo postali i dobri prijatelji. Tu govorim o Ani Janošev, Ivani Bučalini i Milošu Višackom. Ovo ekipi su se priključili Nemanja Antić i Bojan Todorović sa kojima sam se družio od ranije, i tim Unije je polako počeo da se širi. Tada upoznajem i Nebojšu Milića, bivšeg predsednika Studentske unije Srbije, kojem se ova ideja veoma svidela i koji i dan danas doprinosi radu Unije svojim kritikama i idejama.

– Smatraš da je volonterizam veoma bitan za mlade ljude. Kako volontiranje utiče na čoveka, a kako na njegovu okolinu?

Volonterski rad je u srži same Unije. Mislim da je volonterizam pogrešno shvaćen u našoj zajednici, pošto je glavna prepreka volonterizmu pitanje “Što bih ja za džabe nešto radio?”. To je u potpunosti pogrešna teza. Prva lekcija iz ekonomije kaže “nema besplatnog ručka” odnosno, ništa nije džabe. Tokom bilo kakvog zalaganja, a navešću primer volontiranja u Uniji, stiču se iskustva (učestvovanje na projektima, timski rad), poznanstva sa raznim ljudima, pisanje projekata. Takođe, neverovatan je osećaj biti deo nečega i osećati zasluge za uspeh. Skoro sam negde pročitao da se patriotizam dokazuje kroz volontiranje i sa tim se u potpunosti slažem.

Dodao bih i da je veliki broj volontera Unije obavljao razne poslove nakon samog volontiranja za koji su bili plaćeni. Radili su na izrade energetskih pasoša objekata, raznim anketama, promociji putovanja, EYCA kartica. Mislim da bi se većina poslodavaca opredelila za CV osobe koja pored škole ima puno volonterskih sati, nego li za osobu koja nije ništa radila. Na samom kraju tu je i sjajna zabava koja je garantovana pri volontiranju, a svi koji su učestvovali u radu Unije znaju kakve su naše žurke!

Imao sam tu sreću da nisam morao da razmišljam o novcu kao veoma mlad. Svedoci smo da u našem okruženju veliki broj mladih sa 14, 15 godina a i ranije kreće da radi da bi obezbedili egzistenciju. U takvoj situaciji, ja sam se opredelio za volontiranje i pokušao da kreiram nešto što će omogućiti i drugima da steknu šansu za ono što im je nepravedno oduzeto, a to je šansa za normalan život i egzistenciju.

– Da li postoji literatura koja može biti od pomoći pri upravljanju NVO?

Za sam početak meni je značio jedan priručnik koji je REC izradio (ispod teksta). On govori o načinu pripreme projekta, projektnom ciklusu, kako napraviti budžet projekta itd. Na mene je iz ove sfere lep utisak ostavio Isak Kalderon Adižes i njegova knjiga “O ličnom razvoju”. On je autor mnogih knjiga, kao i Adižes instituta i verujem da taj autor može svakome pomoći u razvoju. Liderstvo u organizaciji je slično i liderstvu u drugim poljima, bilo privatnom, poslovnom... tako da svaka dobra knjiga služi kao inspiracija. Volim istoriju i najčešće čitam takve knjige.

– U kojoj meri nameravaš da budeš aktivan u Uniji?

U dogovoru sa ostalim članovima odlučio sam da formalno više ne budem u Uniji. Razlog za to je veoma jednostavan, Unija je studentska organizacija i nije prirodno da se studentskim pitanjima neko bavi duži niz godina. Nažalost ima i takvih primera u našoj zemlji, ali takav vid aktivizma ne podržavam. Pomagaću Uniji savetodavno u onoj meri koliko to od mene zahtevaju, a kada god budem bio u prilici promovisaću je kao dobru organizaciju za ostvarivanje saradnje i sprovođenje projekata. Siguran sam da ću se i jednog dana kao penzioner osvrnuti i videti šta rade mladi u Uniji i da li mogu da im pomognem.

– Kakvi su ti planovi za budućnost? Da li si zacrtao neke ciljeve?

U prvom planu mi je angažovanje na profesionalnom nivou, koje sam već započeo. Tu je paralelno i završetak osnovnih studija. Posle toga ćemo videti, postoje mnoge opcije. Voleo bih da se oprobam u nekoj drugoj sredini, koja je potpuno različita od one u kojoj sam rođen. Trenutno ne razmišljam toliko o tome, ali duboko u meni postoji ta želja. Čime god da se budem bavio i gde god budem bio, trudiću se da pomognem Vršcu i mladima koji žive u njemu. Na to gledam kao deo svoje odgovornosti prema sredini u kojoj sam odrastao i koja mi je u velikoj meri pomogla u razvoju.

Unija studenata opštine Vršac organizuje besplatnu dvodnevnu novinarsku obuku 21. i 22. novembra za sve mlade od 14 do 30 godina. Obuka počinje u 11 časova i biće podeljena u dva bloka od po dva sata, sa pauzom za posluženje.

Prvog dana obuke, Andrea Gašparević i Mariana Fodor će vas uputiti u osnovna načela novinarstva i objasniti kako se pišu vest, izveštaj, reportaža i intervju. Drugog dana će stečeno znanje biti utvrđeno kroz praktične vežbe, nakon čega vas očekuju dva interesantna predavanja. Vladimir Vašalić, osnivač portala MOJKraj.rs i dopisnik Blica, podeliće sa vama zanimljiva iskustva sa terena, a posle njega će Ivan Ćosić, vlasnik marketing agencije Plain&Hill, održati bonus predavanje „Lično brendiranje”.

Nakon obuke, svi učesnici dobiće sertifikat.

Kako biste se prijavili za obuku, potrebno je da popunite prijavni formular OVDE, a o tome da li ste odabrani bićete obavešteni najkasnije nedelju dana pre obuke.

Portret koji je naslikao naš sugrađanin, Filip Daćevac, učestvuje u onlajn glasanju na Facebook-u i možete ga podržati klikom na „Like” na ovom linku.

Ove godine u okviru 16. INTERBIFEP-a dodeljuje se priznanje pod nazivom – „Nagrada publike za portret”. Glasovi sa Facebook-a se sabiraju sa glasovima posetilaca Galerije tokom trajanja Festivala.

Filip Daćevac je umetnik ekspresionista i student četvrte godine Učiteljskog fakulteta u Vršcu. Dobitnik je nagrade „Paja Jovanović” za dva rada iz serije „Deca sanjari” i njegovi radovi bili su izloženi na međunarodnom festivalu INTERBIEFEP. Više o Filipu možete pročitati ovde.

Srećno, Filipe!

Za sebe kaže da je kreativac i „univerzalni vojnik”. Počeo je kao pomoćnik u uređivačkom timu školskog časopisa, a danas živi od grafičkog i veb dizajna i aktivan je deoučesnik „startup” zajednice. Uspeo je da organizuje konferenciju o poslovanju putem Interneta u sred Vršca i da ona postane jedna od najinspirativnijih događaja (prema rečima gostiju) u Srbiji sa preko dve stotine učesnika godišnje. Kada je rešio da se osamostali, pokrenuo je svoju marketing agenciju Plain&Hill, koja uspešno posluje već četiri godine. Bio je deo inicijative koja je okupila dizajnere i fotografe celog regiona na forumu DizajnZona. Pored svega toga, putem Interneta povezao je svoje komšije iz naselja Stepa, u Beogradu, gde sada stanuje, pokrenuvši sajt Stepa.rs, čime ih je motivisao za stalni aktivizam u cilju poboljšanja života u sopstvenom naselju.

Iz svog ogromnog iskustva izdvojio je nekoliko praktičnih saveta, a između ostalog, kada je reč o razvoju karijere, poručuje nam: „Kontakti su vaše pravo bogatstvo, povezivanje je nešto što će vam omogućiti bolje prilike tokom karijere… Nekada se smatralo da sve dolazi „preko veze”, a danas je gotovo sve preko preporuke.”

Pročitajte kako vidi internet scenu u Srbiji, koje knjige su na njega uticale, kako izgleda njegov radni dan i kako uspeva da bude kreativan.

1. Konferencija wwvrsac zaokuplja veliku pažnju domaće internet scene. Reci nam kako ste došli na ideju da organizujete ovakav događaj, šta možemo očekivati od predstojeće konferencije, a i kakav uticaj očekuješ da wwvrsac ima na rad putem Interneta u Srbiji, a posebno u Vršcu?

Do ideje da organizujemo konferenciju smo došli relativno jednostavno, te godine su Zrenjanin i Kikinda dobili svoje internet konferencije, tako su mi Anđela i Vlada postavili prosto pitanje: „A zašto Vršac nema svoju konferenciju?”, na šta sam ja odgovorio – „Ne znam, hajde da je napravimo!”

Još ranije sam negde imao osmišljenu ideju o konferenciji koja bi promovisala rad odavde za globalno tržište putem interneta. Nekada je postojala neformalna grupa Internet profesionalaca pod nazivom „Krokodili” i razmatrali smo ideju da ta grupa organizuje svoju konferenciju, moja je želja bila da to bude tema te konferencije. Ta ideja nije realizovana, ali od te prve diskusije nastale su mnoge konferencije u regionu.

2. Veruješ da Srbija ima veliki potencijal za razvoj freelancing-a.  Zbog čega tako misliš i u kojim oblastima možemo da postignemo najviše uspeha radeći na Internetu?

Vidi, Srbiju godišnje napusti oko 30 hiljada ljudi, manje-više to je oko pola opštine Vršac. Polovina opštine Vršac se iseli iz Srbije godišnje - zamisli to. E sad, ako podeliš taj broj na broj dana u godini onda shvatiš tužnu činjenicu – 80 ljudi se u ovom trenutku pakuje da napusti Srbiju. Dva glavna razloga su neizvesnost života ovde i niske plate, odnosno nezaposlenost. Sa druge strane spektra imamo jednu drugu krajnost – mogućnost da živiš ovde sa relativno niskim troškovima, a da imaš praktično platu kao da živiš u inostranstvu. Internet nam je to omogućio, tržište za digitalne proizvode i usluge je ceo svet.

Prošle godine konferenciju u Vršcu je otvorila Katrin Hippler, marketing menadžer platforme Elance - oDesk (sada UpWork) za pružanje digitalnih usluga putem Interneta. Ona je rekla da 39.000 frilensera radi preko ove platforme iz Srbije. Mada je ovaj broj impresivan, po broju ljudi smo relativno mali u odnosu na ostale države, ali po zaradi smo 11. u svetu, a još uže – u sekciji dizajn i multimedija smo četvrti. Kada otvorite stranicu o dizajnu i multimediji u Elance platformi, dva domaća –tima” su na prvoj strani, jedna ima ljude u Vršcu, a druga je iz Niša.

Ipak pogrešno je pričati samo o frilens poslovima, treba shvatiti da su oni često samo početak. Idealno bi bilo da se posle samostalnog rada povežemo sa ljudima koji rade slične ili komplementarne poslove, te da se onda posvetimo većim i bolje plaćenim poslovima, da možemo da uštedimo neki novac i kada imamo dovoljno kapitala i vremena – da razvijemo svoj digitalni proizvod koji bismo prodavali putem Interneta. To je negde ideja konferencije sa svojim blokovima – mi promovišemo sva tri tipa poslovanja – samostalno poslovanje, „outsourcing” usluga i na kraju startup kompanije – one koje imaju svoje digitalne proizvode.

Treba biti svestan da su usluge nužno ograničene vremenom koje imamo – kada imamo digitalni proizvod (bio to wordpress dizajn (tema), neka aplikacija ili stok fotografija) on se može prodati u neograničenom broju, a vreme koje smo uložili – uložili smo samo jednom.  

3. S obzirom na to da se sve više ljudi okreće onlajn poslovanju i konkurencija raste, koliko je truda potrebno da bi neko radio kao freelancer danas?

Konkurencija raste, ali raste i tržište, sve više ljudi na zapadu se okreće Internetu kako bi uštedeli na svojim troškovima. A stalno se pojavljuju i novi poslovi. To je bitno shvatiti i naučiti da permanentno učite. To je jedino trajno rešenje i uvek ćete imati posla.

4. A kako početi, koliko uopšte vremena treba?

Potrebno je oko 20 do 30 dana da biste ovladali osnovama bilo koje nove tehnologije ili znanja. Za početak komercijalnog rada je potrebno oko šest meseci učenja i rada, pod uslovom da imate Internet vezu i računar. Tada možete da počnete da živite od ovog posla.

Ipak, potrebna je i istrajnost – da biste postali profesionalac u bilo kojoj oblasti koji živi dobro od svog rada i koji konstantno dobija preporuke za nove projekte potrebno je oko pet do šest godina rada. Postoji čuvena teza koju je izneo Malkolm Gladvel u svojoj knjizi „Outliers” da je potrebno 10.000 radnih sati da bi postao profesionalac u bilo kom poslu.

5. Kako izgleda jedan tvoj radni dan?

Razlog zašto sam napustio firmu sa dobro plaćenim poslom i krenuo samostalno da radim jeste taj što ne želim da imam fiksni raspored. Drugi razlog je taj što odlazak na posao u kancelariju često troši veliku količinu vremena, koju želim bolje da iskoristim. Zato moj dnevni raspored nije fiksan i ne postoji prosečan dan, svaki je drugačiji. Ukoliko imam posla – radim, ali ukoliko vidim da mi se ne radi ili mi treba inspiracije radije ću nešto da pročitam, pogledam neki film, odigram neku partiju neke onlajn igre ili provedem vreme sa dragim ljudima.

6. Freelancing često uključuje rad sa klijentima širom sveta, možeš li nam reći u kojoj meri ovo otežava komunikaciju? Kako izaći na kraj sa tim izazovom?

Unapredite svoj engleski. Namerno ne kažem „naučite”, jer verujem da većina zna sasvim dovoljno, samo je potrebno da se unapredi, i krenite da komunicirate sa ljudima na engleskom, bićete zapanjeni koliko brzo se napreduje. Engleski koji učimo u školama je veoma dobar i sasvim solidna osnova, u ogromnoj prednosti smo u odnosu na države koje imaju sinhronizovane strane filmove i serije (naši su titlovani) tako smo u mogućnosti da „čujemo” engleski svakodnevno i da ga lakše naučimo. Dobra strana je što ne treba da se stidimo svog engleskog sa druge strane imamo najčešće strance kojima je maternji jezik engleski, ali je dobro jer oni očekuju od nas da pričamo kao Borat, i kad čuju smislenu rečenicu sa boljim akcentom uvek su prijatno iznenađeni.

Često se komunicira i sa ljudima kojima engleski nije maternji pa ćete biti prijatno iznenađeni koliko je ponekad vaš engleski bolji. Konačno, sve je stvar vežbe i prakse, meni je engleski bio „drugi jezik” u gimnaziji, sada ga govorim perfektno. Ponoviću još jednom – počnite sa vežbom odmah, sa drugarima pričajte na engleskom, prvih par puta bude glupo, osećate se neprijatno, posle shvatite da je ok. Ako imate tim, dogovorite se da jednom nedeljno pričate engleski, posle će vam biti svejedno koji jezik pričate.

7. Veliki broj poslova dolazi putem preporuka, dakle reputacija je veoma bitna. Kako znati da ste dovoljno vešti u svom poslu da bi ste ušli u komercijalne vode i ostavili dobar utisak na klijenta? Šta misliš o volontiranju?

Nekada se smatralo da sve dolazi „preko veze”. Došlo je do blage promene – danas je gotovo sve preko preporuke. Prošlogodišnje istraživanje kaže da tri od četiri posla danas dolaze od preporuka. Svaki posao je bitan i svaki može doneti preporuku. Zato je bitno razvijati odnos sa ljudima koje poznajete i sa kojima radite, oni treba da znaju šta radite, i mnogo bitnije - kakvi ste u radu. Sam rad često ne mora da bude najvišeg kvaliteta, ali treba da bude kvalitetan i na vreme, uz uživanje u saradnji. Ne treba raditi volonterski da biste dobili komercijalni posao. Ali ne kažem ni da ne treba volontirati – uradite volonterski posao koji ne bi nikada bio komercijalni. Za organizaciju, fakultet, školu, neki zajednički cilj. Vežbajte se na njima, a komercijalni posao naplatite. Možete uz osnovni posao uraditi neke poslove gratis, ali tek pošto uradite komercijalni posao kako valja.

Primer: ako ste konobar, nemojte nikad davati besplatnu kafu. Zapamtite kakvu kafu gost uvek naručuje, dajte mu dva keksića, veliku čašu vode, donesite mu novine koje stalno čita, ali kafu uvek naplatite i uvek će dolaziti kod vas na kafu.

8. Koji domaći fakulteti mogu najbolje da pripreme mlade ljude za poslovanje na Internetu? U kojoj je meri, zapravo, moguće ispratiti brz razvoj tržišta i tehnologija i to preneti studentima?

Ako si celog života želeo da budeš doktor, slikar, veterinar ili bilo šta drugo – onda to treba i da upišeš i tu saveta nema. Najlepša stvar na svetu je raditi ono što voliš.

Ako ne znaš šta da upišeš onda treba da gledaš na studiranje šire – često ljudi gledaju na studiranje kroz broj ispita, zvanje koje će na kraju dobiti, kolika je potražnja za tim poslom i kolika je plata u toj struci. Volim da savetujem mlade da treba imati u vidu i fakultativne aktivnosti tokom studiranja, studiranje se ne sastoji samo od znanja koje dobijate tokom fakulteta, već i od broja ljudi koje ste upoznali tokom fakulteta. Ti kontakti su vaše pravo bogatstvo, povezivanje je nešto što će vam omogućiti bolje prilike tokom karijere. Zato preporučujem fakultete koji imaju jake studentske organizacije kao što su Estiem, Aiesec, razne unije i slično. Znanje i poznanstva koje članovi ovih organizacija dobijaju tokom studija znače mnogo u daljoj karijeri i to je jedna od najbitnijih komponenti.

9. Otvorio si svoju marketing agenciju pre četiri godine. Koji je bio prelomni trenutak u kome si odlučio da se osamostališ?

Da ti iskreno kažem, prelomni trenutak je bio kada sam bio zarobljen u saobraćaju i kada sam u toku jednog dana izgubio tri sata da bih došao na posao i vratio se sa posla. Drugo zbog raznih troškova firma nikada ne može da vam plati onoliko koliko biste mogli da prihodujete kada biste sve vreme provedeno naplatili po pravoj tarifi. Zato sam shvatio da mogu u najmanju ruku zarađivati isto za mnogo manje vremena provedeno u radu. Kada sam krenuo da radim sam, više nije bilo potrebno trošiti „slobodne dane” na lično usavršavanje, konferencije, vreme sa prijateljima i slično. Ja više volim da radim ceo dan, ukoliko ima toliko posla, a da posle mogu da provedem dva dana na način na koji ja smatram da je najbolji za mene.

10. Jedan si od osnivača DizajnZone, najvećeg foruma u regionu posvećenog dizajnu koji okuplja više od 40,000 članova. Zbog čega ste pokrenuli ovaj forum i koliki uticaj ima na dizajnere?

Forumi su prve društvene mreže na ovim prostorima, nešto ranije se počelo sa „chat” servisima, ali forumi su preuzeli pravi primat za diskusije i razmenu informacija. Danas su malo pregaženi modernim društvenim mrežama, ali su i dalje bitna komponenta Internet eko-sistema.

Dizajnzona je pokrenuta kao mesto susreta za dizajnere i za razmenu informacija. S početka sam bio najviše fokusiran na sekciju „Poslovi” koja je tada bila veoma snažna do tog nivoa da sam dogovorio sa ljudima sa Infostuda da kopiramo sve dizajn poslove paralelno i na Zonu. I ta saradnja je funkcionisala fenomenalno. Mnogi domaći kreativci su preko Zone dogovorili neke od svojih prvih poslova. Zona je bila prvo mesto okupljanja i domaće foto-zajednice, koja je dovela do rapidnog rasta foruma, ali i do delimičnog udaljаvanja od osnovne ideje i svojevrsne podele na dizajnere i fotografe, nekada su ljudi posećivali sve podforume, a posle toga svako je posećivao samo ono što ga je interesovalo. Tada sam bio zadužen za najveću reorganizaciju foruma do tada, i posle tog glavnog perioda sam se malo udaljio, mada i dalje volim da posetim Zonu i vidim šta je aktuelno.

11. Koja tri saveta bi dao nekome ko počinje sa dizajnom? Koje resurse preporučuješ za učenje?

Prvi savet je da pronađete mentora, nevezano za dizajn – šta god da radite postoji neko ko je već prošao probleme sa kojima ćete se susreti i ko vam može pomoći. Skoro sam gledao jedno dobro predavanje u kojem se postavlja pitanje šta bi bilo sa mladim bankarom da u 18. godini upozna Vorena Bafeta ili sa mladim programerom koji u 18. godini upozna Bila Gejtsa. Koliko bi se njihove karijere razlikovale?

Poznanstva sa ljudima koji se već bave onim što će biti vaša karijera značе jako mnogo. Vi im možete pomoći sa poznavanjem novih tehnologija, nekim pešačkim poslovima, a oni vama sa neprocenjivim savetima.

Drugi savet je da ideje ne dolaze dok sedite za računarom. Kada treba nešto „novo” da smislite – zaputite se u prirodu ili se družite sa ljudima, mnogo ćete bolje smisliti šta da napravite kad sednete nazad za računar.

Treći savet je da treba pratiti aktuelne trendove i dešavanja u struci, međutim to je polje koje se stalno menja, i treba da se prilagodimo tako da stalno ponovo proveravamo svoje uzore koje pratimo. Jer trendove treba pratiti i znati ih, a onda na osnovu njih praviti nešto svoje, ne slediti ih slepo.

12. Kako pronaći mentora, kako ga zamoliti da ti pomogne?

Malo je teže pronaći ljude i doći u kontakt sa njima, ali biste bili zapanjeni koliko su ljudi koji su ostvareni profesionalno spremni da pomognu. Ali ne morate za ceo život imati samo jednog mentora, nije to brak. Pronađite nekoga ko vam može pomoći oko nekih stvari sa kojima se sada susrećete, sutra ćete pronaći nekoga drugog, u pitanju je navika uspostavljanja tog odnosa da imate od koga da učite. Svi imaju nekoga od koga uče, samo da možda i ne znaju da je to taj odnos. Treba ga urediti u svojoj glavi sa jasnim očekivanjima sa obe strane.

Sve što znam o pripremi novina i publikacija počelo je mentorskim odnosom još 96-97. godine u „Vršačkoj kuli”. Vlada Petrov je mene učio kako se prave novine. Kada se okrenuo webu nekoliko godina kasnije, ja sam njemu pomagao oko nekih nejasnoća. Ima još dosta primera ljudi od kojih sam ja puno učio o životu, a posle ja njima pomagao oko nekih drugih stvari.

13. Na svom sajtu si napisao da ljudi kažu da ne valja biti „univerzalni vojnik”, ali ti to jesi i dobro ti ide. Kako ti to polazi za rukom? Da li te, jednostavno, interesuje širok spektar delatnosti ili tu postoji još nešto?

Tako sam navikao. Kad sam želeo da se fokusiram na web dizajn iskrsli bi poslovi iz print dizajna i obratno. Negde sam se navikao ovako i prilagodio okruženje sebi, tako sad mogu da radim mnogo stvari, nisam u njima najbolji, ali mogu da budem „veoma dobar”.

14. Sebe opisuješ rečju „kreativac”, a budući da je kreativnost jedna od najtraženijih veština na tržištu, koji savet možeš dati dizajnerima u vezi sa tim? Kako izgleda tvoj „kreativni stvaralački proces”?

Kreativnost i ideje dolaze kroz proces novih iskustava, čuvanja i arhiviranja istih i onda dolaženja do nekih novih ideja mešanjem postojećih znanja, prepoznavanja problema i pronalaženja rešenja za njih. I to je sve. Teško je rešiti problem ležanjem na leđima i vrtenjem poznatih stvari. Izađi napolje, prošetaj, porazgovaraj sa ljudima…

15. Očigledno je da aktivizam smatraš veoma bitnim, a još jedan dokaz je i Zajednica stanara naselja Stepa Stepanović. Da li je ovo dobitna kombinacija kada je reč o pokretanju ljudi na lokalu?

Davno, davno su se ljudske zajednice okupljale oko vatre kako bi se dogovarali oko redovnih aktivnosti, kako bi delili informacije i kako bi sarađivali. Oduvek su se ljudi udruživali kako bi mogli da urade više, zajedno. Danas su nam tehnologije omogućile da komuniciramo iz svojih domova. Kada smo se useljavali u novo naselje Stepa Stepanović u Beogradu, koje je projektovano za broj stanovnika koliko ima recimo opština Plandište, shvatio sam da je neophodno da uspostavimo kanal komunikacije za buduće komšije i tako sam pokrenuo forum naselja. Sve ostalo je bilo posledica toga. I komšijske inicijative, i formiranje Udruženja, pa i razne akcije, protesti i slično. Kreiraj ljudima kanal komunikacije i osmisli zajednički cilj i sami će pronaći rešenje.

16. Koje knjige su ostavile najveći uticaj na tebe?

„Linchpin” od Seta Godina mi je pomogao u promeni karijere, u građenju samospoznaje i samouverenosti. „Rework” Džejsona Frajda mi je pomogao da spoznam kako zapravo izgleda moderan rad i poslovanje u 21. veku. „Tipping Point” Malkolma Gladvela mi je pomogao da prepoznam kako funkcioniše komunikacija među ljudima, a “Start with Why” od Sajmona Sajneka mi je pomogao da bolje formulišem svoje „poruke” ljudima.

17. Šta misliš o našoj organizaciji? Da li imaš neki savet za nas?

Mislim da radite super stvari, ali da treba da evoluirate u neku organizaciju koja nije ograničena generacijski, mislim na reč „studentska” u nazivu. Za kratko vreme ste postali centar organizovanja i informisanja mladih u Vršcu (i onih koji nisu fizički tu, ali su iz Vršca). Mislim da treba više raditi sa srednjoškolcima i sa onima koji možda više nisu studenti, a žele da pomognu mladima uopšteno.

18. Šta te još nisam pitao?

Uf, dosta toga, ali je ovo dovoljno za čitanje, da ne smorimo ljude, oni koji imaju dodatna pitanja neka ih postave u komentarima na ovaj tekst, pratiću pa ću odgovarati… 

Unija Studenata i organizacija Cefix su uspešno održale najavljenu zajedničku akciju ove nedelje i ovim putem bismo želeli da se zahvalimo svima koji su dobrovoljno dali krv. Pored toga, zahvaljujemo televizijama i portalima koji su medijski ispratili i podržali akciju.

Nadamo se da ćemo se ponovo okupiti za nekoliko meseci!

Pozivamo vas da se pridružite zajedničkoj akciji dobrovoljnog davanja krvi koju organizuju Unija Studenata i organizacija Cefix ovog petka u 08 časova u Službi za transfuziju krvi. Cilj akcije je podizanje svesti o značaju redovnog davanja krvi. 

Ukoliko ste zainteresovani, molimo vas, pošaljite nam privatnu poruku na stranici Unije ili Cefixa, kako bismo obavestili Službu o broju davalaca.

Ovde možete pročitati više o dobrovoljnom davanju krvi.

Vidimo se!