Ljubljenje nije univerzalna pojava među ljudima, i čak i danas postoje kulture u kojima ono ne postoji. Prema tome, ljubljenje nije urođeno i intuitivno kao što nam se često čini, već izgleda da je ljubljenje naučeno ponašanje koje je evoluiralo od oblika hranjenja „usta-na-usta”. No, postoje neke moderne kulture urođenika koje praktikuju hranjenje „usta-na-usta”, ali ne i poljupce.
Ljubljenje bi moglo biti i kulturno određeni oblik negovanja, ili u slučajevima strastvenog i erotičnog ljubljenja, zamena i nadomešćivanje seksualnog odnosa.
Koji god razlog bio, ljubljenje nije svojstveno samo ljudima. Primati, poput bonobo majmuna, često se međusobno ljube; psi i mačke se međusobno ližu i njuškaju, čak se i puževi i insekti upuštaju u slične igre. Moguće je da kod životinja nije reč o ljubljenju već o međusobnoj nezi, njuškanju i komuniciranju, ali to ponašanje utiče i osnažuje poverenje i povezanost između životinja.
Čini se da drevni vedski tekstovi iz stare Indije takođe govore o ljubljenju, a Kama sutra, koja je napisana otprilike oko drugog veka posvećuje celo poglavlje načinima ljubljenja. Neki antropolozi sugerišu da su Grci erotično ljubljenje naučili od Indijaca kad je Aleksandar Veliki napao Indiju 826. pre nove ere. Međutim, potreba za ljubljenjem možda nije nastala u Indiji, ali je verovatno nastala pre oralnih korena vedskih tekstova.
U Homerovoj Ilijadi, koja je nastala otprilike u 9. veku pre nove ere, trojanski kralj Prijam ljubi Ahilejevu ruku kako bi vratio sinovo telo.
Herodot piše o ljubljenju među Persijcima, koji su osobu jednakog položaja pozdravljali poljupcem u usta, a one koji imaju malo niži položaj, poljupcem u obraz. Takođe je pisao da su Egipćani odbijali da ljube Grke u usta jer su jeli govedinu, a krava je u Egiptu bila sveta životinja.
Ljubljenje se pojavljuje i u Starom zavetu. Izdajući se za Ezava, Jakov poljupcem zavarava slepog Izaka i tako krade očev blagoslov. U Pesmi nad pesmama takođe se govori o „poljupcima usta slađim od vina”. Za vreme Rimljana, ljubljenje postaje opšteprihvaćeno. Rimljani su ljubili partnere i ljubavnike, porodicu i prijatelje, ali i vladare. Raspoznavali su i nekoliko vrsta poljubaca: osculum – poljubac u ruku ili obraz, bastum –poljubac u usne, te savolium – strastveni poljubac.
Rimski pesnici su u svojoj poeziji slavili ljubljenje (između ostalih i Ovidije i Katul).
Rimski poljupci imaju i drugačiju svrhu, seksualnu, a ne samo političku ili socijalnu. U vremenima velike nepismenosti poljupcem su se potvrđivali razno razni ugovori (odatle potiče fraza „zapečatiti poljupcem”). Društveni status rimskog građanina određivao je deo tela rimskog cara kojeg sme da poljubi, od stopala do obraza.
Parovi su se venčavali poljupcem kojem svedoči okupljena porodica i gosti, običaj koji se održao sve do danas.
Običaj se menja padom Rima i probojem hrišćanstva. Rani hrišćani često su se pozdravljali„svetim poljupcem”, za koji se verovalo da prenosi duh jednog čoveka drugome. Iako je sveti Petar govorio o „poljupcu milosrđa”, a sveti Pavao o „svetom poljupcu”, rane crkvene zajednice su izostavljale (nisu zabranjivale) ljubljenje na Veliki četvrtak, dan kada je Juda poljupcem izdao Isusa.
Van Crkve, ljubljenje se koristilo kao dokazivanje položaja i društvenog poretka, npr. podanici i vazali su ljubili plašt ili prsten vladara, dok su hrišćani ljubili papuče Svetog Oca pape.
Nakon pada Rima, romantični poljubac je naizgled nestao na više od deset vekova da bi se pojavio krajem 11. veka pojavom tzv. udvaranja. Poljubac Romea i Julije svojevrsni je amblem ovog pokreta, koji je želeo da odvoji udvaranje i mešanje porodice i društva, i da predstavi romantičnu ljubav kao oslobađajuću, samodefinišuću i potencijalno subverzivnu silu. Sudbina nesretnih ljubavnika podseća nas da takva bezbrižna sloboda ne dolazi bez rizika.
Moguće je i da je legenda o vampirima iskaz opasnosti – po zdravlje, status, ugled, budućnost i sreću – ljubljenja pogrešne osobe.
Izvor: zenskikutak.rs
