Ljudi oduvek tragaju za srećom. Nikada je nema dovoljno i često se čini da je nema uopšte. A šta ako je sreća stvar izbora? Šta ako danas svako od vas odluči da bude srećan? Zašto čekati sreću, kada je možete stvoriti sami, i to uz samo nekoliko navika.

Ceni sitnice. Raduj se novim knjigama i muzici, raduj se novoj epizode serije, raduj se isprobavanju nove hrane, pij kafu iako znaš da je čaj zdraviji, sedi na klupi u parku umesto na stolici u kafiću, smej se iako imaš krive zube.

Obraduj druge. I to bez ikakvog razloga. Ne mora biti praznik da bi devojci kupio cvet. Neće se ništa desiti ako ustaneš pola sata ranije da bi nekome spremio doručak i odneo ga u krevet. Nemoj da razmišljaš o tome kako voliš nekoga, već to reci na glas. Uvek piši posvete u knjigama koje poklanjaš.

Budi okružen pravim ljudima. Nemoj da dopustiš sebi da se družiš sa nekim zato što „moraš“. Ili da provodiš vreme sa nekim jer si navikao. Ne dozvoli da u tvoj život ulaze toksični ljudi. Oni koji crpe svu pozitivnu energiju iz tebe. Potrudi se da oni koji ti odgovaraju budu tu što duže. Ne dopusti da ti ljudi budu usputne stanice.

Zapamti da je žvot rolerkoster. Nije sve uvek pozitivno. Padaćeš i ustajati i opet padati. Jer je i to u redu. Uvek ćeš uspeti da ponovo ustaneš i dokažeš sebi da nije bilo tako strašno. Za dugu su potrebni i kiša i Sunce.

Nauči čarobne reči. Izvini, izvoli, hvala. Nije toliko teško, zar ne?

Zaboravi na one manje čarobne. Ne znam, ne mogu, ne želim, svejedno, videću, možda. Ništa dobro ne mogu da vam donesu. One ne postoje u rečniku srećnih ljudi.

Ne upoređuj sebe sa drugima. Sjajan si na sebi svojstven način. Možda i postoji neko bolji, ali tebi to nije bitno, jer si srećan. Zar nije tako?

Možda i najvažnije od svega, živi za danas. Ko zna šta donosi sutra. Nemoj o tome ni da razmišljaš. Ramišljaj o tome kako je napolju lepo vreme, a i ako nije, nema veze, možeš da budeš srećan i unutra. Razmišljaj o tome šta ćeš raditi danas, sutra te ne zanima. Dopusti sebi da ne razmišljaš unapred. Dopusti sebi da živiš sada, u ovom trenutku. Dopusti sebi da budeš srećan.

Nije toliko bitno koliko se ozbiljno bavis nekim sportom, već da voliš da to radiš. U sportu je najvažnije da se ti osećaš dobro i opušteno, kao i da budeš srećan. Ako lagano počneš od toga, i daš sve od sebe, možda ti sport i ta ljubav u jednom trenutku preraste u posao, stekneš nova poznanstva i pojave ti se nove šanse i otvore razni putevi u životu.

Rekreativac, kao prvo, bio bi neko ko se sportom bavi radi sebe, da bi se zabavio. Neprofitabilno, odnosno to mu nije glavno opredeljenje u životu ili se ne takmiči ozbiljnije. Naravno da rekreativac može biti i neko ko redovno trenira, trudi se i daje sve od sebe, ali naravno to uglavnom radi zbog sreće, zdravlja, ili želje da nauči nešto novo. Biti rekreativac, ne znači ništa loše, niti da si loš u tom sportu, samouk i nedovoljno dobar za takmičenje. Možeš biti jako dobar sportista, ali da te turniri jednostavno ne privlače.

Profesionalac, sa druge strane, je neko kome je sport izvor prihoda, tj. osnovno zanimanje. Ovakvi sportisti imaju tačno organizovane dnevne rasporede treninga (koji su uglavom i više puta dnevno po par sati), određenu ishranu koja im najviše odgovara i omogućava da od sebe daju maksimum. U svome stučnom timu ima veći broj članova, specijalizovanih za određenu stvar koju trebaju pružiti sportisti. Profesionalci naravno, mogu biti i treneri.

Kada malo bolje pogledamo, tanka je linija između rekreativaca i profesionalaca, u sportskom pogledu (izuzev nekih malo manje ozbiljnih rekreativaca). Skoro svaki profesionalac ce u jednom trenutku nakon zavrsetka karijere postati rekreativac, tj postace ono od čega je najverovatnije i počeo.

Takođe u pogledu sportskih mogućnosti i veštini igre, svakako može postojati rekreativac koji je poprilično bolji od nekog profesionalca, i koji ga može pobediti. Jedino što verovatno nije takmičarski nastrojen, te ne spadaju u istu kategoriju sportiste.

Veliki broj ljudi sam taj pojam rekreativca vezuje za nesto losije, za nekoga ko možda čak i nije uspeo u sportu jer nije bio dovoljno dobar, pa sada igra za sebe. To je potpuno pogrešno. Nikoga ne treba podcenjivati, jer nikada ne znate kada neko može da vas iznenadi.
Kada vidite nekoga da se bavi sportom, na kakav god način pohvalite ga. U današnje vreme sve je manje mladih koji su spremni da izađu na teren i osete tu čaroliju u sebi.

Duh sportiste je živahan!