Poslednjih godina među studentima u Srbiji, ali i širem regionu sve su popularniji takozvani “Work and Travel” programi, koji mladim Evropljanima pružaju jedinstvenu priliku da jedno leto provedu u Sjedinjenim Državama. Da sopstvenim radom nadoknade troškove puta, smeštaja i života u dalekoj Americi. Upoznaju američku kulturu, istoriju, usavrše znanje engleskog jezika i steknu nezaboravna i dragocena iskustva.

Od istorijskog otkrića Kolumba, neka čudna sila vukla je ljude sa istočne obale Atlantika u nepoznati, novi svet. U relativno kratkom istorijskom periodu, male kolonije će se osamostaliti, ujediniti i postati najveća svetska imperija. Nije ni potrebno diskutovati o ulozi i doprinosu razvoja te imperije, ali i čitavog čovečanstva ljudi poput Nikole Tesle i Mihajla Pupina. Ipak, postoje i veliki ljudi prema kojima je vreme bilo nemilosrdno. Ako bilo gde u Srbiji danas pomenemo ime Đorđa Šagića, retko kome će zvučati poznato. Čak bi i veliki broj srudenata koji čekaju pred ambasadom SAD najverovatnije ostao u čudu.

Đorđe Šagić prvi je poznati Srbin koji je stupio na tlo Amerike. Vratimo se zato na sam početak XIX veka, u Karađorđevu Srbiju, gde je ustanak upravo ugušen. Mladi Đorđe, tek je napustio karlovačku Bogosloviju, pridružio se ustanicima u želji da zajedno sa njima, posle viševekovnog ropstva Srbiji podari slobodu. Kako je sudbina imala nešto drugačije planove, on će se sa svojim prijateljima naći u prilično nezavidnoj poziciji. U pokorenoj Srbiji za njih više nije bilo mesta, a povratak na Bogosloviju posle krvavog ustanka bio je prilično nerealna opcija. Šagić tako odlučuje da sreću potraži daleko od svog doma. Ubrzo će se naći u Americi, gde započinje avanturu dostojmu najuzbudljivijih holivudskih filmova. U novom svetu Đorđe postaje Džordž, a prezime Fišer dobija po nadimku, Ribar.

Čini se da je Džordž zaista imao više sreće od Đorđa. On će po dolasku u Ameriku postati član masonske lože i pomagati ustanike u Grčkoj. Poznato je da je pisao pamflete kojima Američkoj javnosti skreće pažnju na važnu borbu za slobodu naroda na Balkanu. Oženio je prelepu Elizabetu Dejvis sa kojom će imati troje dece. Ipak, zbog službe i predanosti poslu, njegovi sinovi će odrastati bez oca. U sukobu centralista i federalista u Meksiku Fišer staje na stranu federalista i postaje veliki prijatelj predsednika Gerera. Dobija državljanstvo Meksika, a za svoje zasluge i zemlju u Teksasu. Smatra se takođe jednim od organizatora Teksaške revolucije.

Sloboda. Ne nikako nije slučajno što se baš ta reč toliko puta ponavlja kada se govori o Đorđu, ili Džordžu Fišeru. Tragajući za slobodom ostavljao je hiljade milja za sobom. U Americi je bio veliki protivnik robovlasničkog sistema. Takvi su ga stavovi prirodno postavili na stranu zemalja Unije u američkom građanskom ratu. Za vreme Zlatne groznice preseliće se u Kaliforniju gde će steći veliki ugled. Radio je kao advokat u San Francisku, a ovaj grad će mu dodeliti i titulu počasnog građanina. Pomagao je izgradnju prve pravoslavne crkve u Kaliforniji, a neko vreme radiće i kao američki konzul u Grčkoj. Konačno, Džordž Fišer je bio živi most koji i danas povezuje Srbiju i SAD. Nije usamljen. Pored već pomenutih naučnika, vezuju nas sportisti, studenti, a zašto ponosno ne pomenuti i zajedničku borbu u oba svetska rata.

Piše: Petar Kražić

Za istoriju kažu da je učiteljica života, a kako izgleda studirati je u našoj zemlji? Do danas smo svedoci neprestanih napora za dokazivanjem i opovrgavanjem istorijskih činjenica, iznošenja različitih istorijskih teorija, ignorisanja očiglednih i nedvosmislenih dokaza. Kada pomislite da je sve to prošlost, ljudi koji izučavaju ovu oblast podsete nas da je istorija veoma bitan deo nas, bez koga ne bismo znali ni kako smo došli tu gde smo sada. Šta je ono što je naše današnje sagovornike nateralo da izgrade svoju karijeru učeći o prošlim vremenima, da li su zadovoljni svojim izborom i koliko je teško izučavati ovu oblast, reći će nam Zoran Živković, student master studija Istorije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i student osnovnih studija Istorije na beogradskom Univerzitetu Nikola Milutinović.

Prošle nedelje pisali smo o starim srpskim običajima u vezi sa rođenjem, a sada, kao što smo i obećali, navešcemo najzanimljivije običaje koji su pratili svadbu, drugi najznačajniji momenat u životu individue.

Svadba je podrazumevala određene rituale, u kojima su svi članovi porodice imali određenu ulogu. Najvažniju ulogu u ovom običaju ima nevesta, i ona je centar. Ona je ta koja može da stupi u kontakt sa „višim silama“, da ih umiri, ali i da preko magije komunicira sa drugim svetom. Najpre, u svadbenim ritualima postoje muška i ženska kuća. Ženska kuća je tama, tuga, jer ona gubi jednog člana. Za njenu kuću je bitna slike bašte i cveća. Bašta je prostor gde devojka provodi svoje devojačke dane. Negujući cveće, ona na taj način neguje i svoju sudbinu. Kada se uda, devojka se odvaja od bašte i vrta, ali ne i od cveća. Cveće ima posebnu ritualnu ulogu na svadbi, ali i posle nje, kada ona prede u muževljevu kuću. Sa sobom nosi cveće, koje po narodnom verovanju treba da joj pomogne pri ritualu prijema, i uklapanja u novu kuću i zajednicu. Kao i za rođenje, i za svadbu je bitan bosiljak, kao i ruzmarin. Sva ova bilja imaju apotropejsko dejstvo (zaštitničko dejstvo; deluje protiv uroka), i tako je devojka direktno vezana za kult bilja, a samim tim i za kult plodnosti. Devojku su u narodu često poredili i sa ružom. Ona je omeđena ovim granicama, i u trenutku kada ona zađe izvan njih, predstavlja potencijalnu opasnost po okolinu. Kuća je prostor za koji je devojka vezana, a kada izađe iz svoje kuće, ona prelazi u drugi svet, tačnije u mušku kucu. Muška kuća je suprotna od devojačke. Tu kuću simbolizuje kamen, metal i materijalno.

Kada se devojka uda, njena porodica je tada za nju više ne postoji. Ona sada ima drugog oca i drugu majku, i upravo zato je devojka morala da plače na svojoj svadbi. To je bio ritual koji se nije smeo preskočiti da bi ceo obred bio uspešno izveden. Kao i u obredu rođenja, i u svadbenom se mlada morala kupati. To se radi da bi se očistila od nečistih sila. U ovaj ritual uključen je i mladoženja, jer se kupa i on. Da bi mladoženja došao do mlade, mora da prođe kroz razne prepreke. On mora da se dokaže da je dostojan devojke, i da je zreo za ženidbu. Verovalo se da mlada mora da pogleda mladoženju kroz prsten kada on dolazi po nju, jer krug ima apotropejsko dejstvo. Kada devojka krene iz svoje kuće, ona sa sobom nosi sanduk, i to na neki način predstavlja malu kuću, njen život i utrobu.

U trenutku kada prelazi iz svoje kuće u muževljevu, nalazi se u liminalnoj fazi, i tu je najnebezbednija, jer ne pripada više ni svojoj, a ni drugoj kući. Svatovi treba da pređu preko gore i polja, kao htonskih prostora (prostor gde počivaju demonske sile, nečiste sile). Ako bi prešli ove htonske prostore smatralo se da je svadba uspešna. Polje je moguće savladati. To je mesto susreta dveju svadbe. Ako bi se svadbe susrele, mlade bi morale da daruju jedna drugu. Na polju se nalazi drvo narandže od kojih mlade prave darove. Gora je izrazito htonski prostor. Ovde počivaju vile i gradovi. Kada se prelazi preko gore mora vladati apsolutna tišina, kako se nečiste sile ne bi probudile. Goru je nemoguće ukrotiti, i to je mesto za isterivanje nečistih sila. Moguća je i smrt neveste u gori.

Nevestina majka takođe ima bitnu ulogu. Ona je ta koja treba kćerki da pruži blagoslov, kako bi čitav obred bio uspešan. Ako majka umesto blagoslova, kćerki uputi kletvu, smatra se da je svadba neuspešna, i tako je obredni ritual narušen. Tokom prelaska svatova, na čelu je barjaktar, i on je taj koji mora da zaštiti mladu. Kada se svatovi približe mladoženjinoj kuci, kum je taj koji ide ispred svatova kako bi mladoženjinoj majci najavio dolazak. Na taj način, buduca svekrva zna da je svadba uspešno obavljenja i da je htonski prostor bezbedno pređen. Međutim, krizni period, period prelaza ističe tek posle četrdeset dana. Mlada je morala da nosi kapu, Smiljevac. Za tih četrdeset dana nije smela da je skine, i morala je veoma da pazi da joj ne bi spala sa glave. Ako bi joj spala, značilo bi da nije dostojna te kuće.

U određenim situacijama, može se desiti da mlada ili mladoženja umru u periodu između veridbe i svadbe. Pošto se ciklus obreda ne sme ni u kom slučaju prekinuti, svadba, tačnije svi rituali oko svadbe, moraju se obaviti do kraja, bez obzira na smrtni slučaj. Tada se pokojnik sahranjuje u venčano odelo, a sahranu prati muzika i svadbene pesme. Na čelu povorke nosi se voćka, koja ima jako bitnu ulogu u „posmrtnoj svadbi“. Ta voćka je morala biti išcupana iz korena jer se verovalo da se duša posle smrti seli u drvo.

Običaji oko svadbe vremenom su iščezli, kako se civilizacija dalje razvijala, ali postoje i oni koji se i dalje čuvaju. Ako i vi znate neki zanimljiv običaj u vezi sa svadbom, napišite ga u komentaru.

Srpski narod poznat je po veoma bogatoj kulturno – obrednoj praksi, po raznim običajima koji se prenose kroz generacije, koji se poštuju i predstavljaju našu kulturu. U svakoj epohi postoje određeni običaji, obredi, koji su vremenom evoluirali, ali su u svojoj biti zadržali prvobitno značenje. Kao najvažniji običaji mogu se okarakterisati običaji u vezi sa tri presudna momenta života za svaku jedinku – rođenje, svadba i smrt.
Istraživali smo naše stare običaje, stoga ćemo napraviti pregled najzanimljivijih koje ćemo objavljivati svake nedelje u delovima.

Kada je u pitanju rođenje, kao jedan od najvažnijih trenutaka života, to podrazumeva da se osoba odvaja od jednog sveta i prelazi u drugi. U tradicionalnoj kulturi Srba ovaj događaj je iziskivao i određene rituale koji su bili strogo poštovani. Bitno je da se žena porađa van kuće, daleko od ostalih ukućana. Čak iako se porađa u kući, mora biti u nekom izolovanom delu. Posebno muškarci nisu smeli da budu prisutni, jer se verovalo da donose lošu sreću. Takođe, žena nije smela da pusti glas na porođaju, jer je to, po srpskom narodnom verovanju loše uticalo na muškarce. Uz ženu je morala da bude prisutna druga žena koja je već prošla kroz sve to, i ona je predstavljala ritualnog vodiča. U vodu, u kojoj se kupa beba stavlja se bosiljak da bi se očistila od nečistih sila, bob da se rodi muško dete, a luk da dete bude zdravo. Status novorođenčeta je nedefinisan, on prelazi iz htonskog u ovozemaljski svet. Odmah potom, babica ga oblači u očevu košulju, i u njoj bi ostajao tri dana. Ako je dete žensko, onda se oblači u majčinu košulju koju je majka nosila i na venčanju i na porođaju. To je, tzv. „darovna košulja“. Ona je imala veoma važnu ulogu u obredu oko rođenja deteta, prvenstveno zbog svog apotropejskog dejstva (Zaštitničko delovanje, štiti od uroka). Verovalo se da muško dete treba poviti u očevu košulju da bi nasledilo njegovu slavu, a žensko u majčinu da bude poslušna i pokorna. Prvih četrdeset dana je krizni period. Čim se žena porodi, u kuću dolazi druga žena i donosi joj povojnicu ili mali kravaj. Ta žena mora da ima decu i da bude u srodstvu sa porodiljom. Nakon što se žena porodi pevaju se pesme u krugu porodice. To su pesme na babinama i uspavanke, koje se razlikuju samo po vremenu u kojem se izvode.

Babine su period do četrdeset dana po rođenju deteta, i tada su po narodnom verovanju delovale babice – demoni. To su tri ili sedam ružnih žena odevene u crno. One su nevidljive, dolaze noću i pokušavaju da naškode detetu.
Za razliku od njih, suđenice du dobre. One se zamišljaju kao tri žene, lepe, mlade. One dolaze prve tri noći, a treća noć je najbitnija. Tada najmlađa suđenica donosi konaču odluku. Dete su tada oblačili u očevu košulju, tačno u ponoć. Ta noć je bitna jer se u toku nje beba vezivala za rod i duhove predaka.

U uspavankama se peva o smrti majke ili pomajke, žene koja je prva dojila dete, a vreme kada se izvode je od rođenja deteta do treće godine njegovog života. U uspavankama se eksplicitno govori o osobi koja peva. One imaju pripev „buji, paji, nini, nuni, nuna“. U nekim verovanjima, majka oblači detetu košulju zbog uroka. Pljuvačka je nečista, i pre se u tradicionanoj kulturi Srba verovalo da majka, kada izvodi dete u spoljni svet, namaže ga pljuvačkom po „kriznim delovima“, kao što su zglobovi, vrat, lice, da bi ga nečiste sile shvatile kao nekoga svog.

Sledeći običaji vezani za rođenje deteta su krštenje i strižba. Krštenje je davanje imena detetu, i tada dete postaje individua, osoba za sebe. Krštenje se vrši osam dana po rođenju deteta ili druge nedelje života. Sve dok dete nije kršteno, ne sme se ljubiti, jer se smatra nečistim. Krštenje zapravo i jeste „isterivanje“ zlih sila. Najveću ulogu ovde ima kum. On sa sobom nosi sveću voštanicu, struk bosiljka i platno za košulju. Platno koje se koristi na krštenju naziva se kumovska košulja. Posle krštenja, kum daruje dete, a detetova majka daruje kuma i njegovu porodicu. Kum se smatra da je veza između Boga i deteta. On je ritualni vodič i njegova reč je glavna, kao i blagoslov, da bi se dete u potpunosti vezalo za ovaj svet.

Strižba se izvodi se na pragu, kao htonskom prostoru, koji predstavlja granica između dva sveta. Uglavnom se izvodi oko prve godine detetovog života, ili u neparnim godinama, jer je neparnost pozitivna. Morao je biti ponedeljak, sreda ili nedelja. Strižbu vrši kum, on je u tradicionanoj kulturi Srba naziva i „šišani kum“. Dete je tokom ovog rituala moralo da plače, da bi se vezalo za ovaj svet. Kum detetu daruje kapu, koja ima apotropejsko dejstvo. Kosa se nikada ne šiša pre ovog rituala, jer se smatralo da je strižba zapravo prinošenje žrtve. Ovaj obred je arhaičan. Tek posle krštenja i strižbe smatralo se da je dete prešlo kriznu fazu, i da je potpuno vezano za ovaj svet.

Ovi običaji predstavljaju kult našeg naroda, a neki od njih se i dalje mogu sresti u određenim delovima Srbije. Ako i vi znate neki zanimljiv običaj, ostavite u komentaru.

Izbor fakulteta je sam po sebi velika I teška odluka, a kada nosi I pitanje o odlasku ili ostajanju u svojoj zemlji, onda je još teža. Danas se mladi često odlučuju za odlazak u inostranstvo u potrazi za boljim uslovima I drugačijim fakultetima.

Naš dvougao je ovog puta ugostio studente iz dve zemlje – Srbije I Mađarske. Ono što njih spaja je ljubav prema muzici, a posebno prema klaviru. Anđela Bolesnikov I Ivan Bašić su studenti Muzičke akademije, a o svojoj strasti, svojim obavezama I dosadašnjem putu, pričali su nam u ovomesečnom dvouglu.

Nakon završetka srednje škole svako od nas se nađe na jednoj velikoj životnoj raskrsnici. Koji fakultet upisati, šta je ono u čemu smo dobri i koja oblast je najprespektivnija za nas?

Teško je pronaći ono što je samo po sebi obećavajuće i ono što će nam garantovati da ćemo pronaći posao posle studija, ali složićete se da je poljoprivreda  u Srbiji grana  za koju možemo reći da je neprevaziđena. Podatak da je 70 odsto zemljišta u Srbiji poljoprivredno, kao i to da umereno kontinentalna klima pospešuje razvoj ove oblasti, govori nam dovoljno da ovaj fakultet ne može biti greška. Naravno, sve zavisi od vaših interesovanja, ali mi smo tu da vam predstavimo mogućnosti koje naš obrazovni sistem nudi.

U oblasti agroekonomije obrazovna delatnost počiva na sadržajima ekonomike poljoprivrede i prehrambene industrije, planiranja razvoja poljoprivrede, organizacije i razvoja zadrugarstva, informacionih sistema, tržišta, prometa i marketinga poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda itd.

U današnjem dvouglu ugostili smo studente Agroekonomije, jedne od najrazvijenijih grana poljoprivrede. Zorana Kovačević studira Poljoprivredni fakultet u Beogradu, dok se Nikola Dimitrić odlučio za isti pravac, ali u Novom Sadu. Od njih smo saznali šta je ono po čemu je ovaj smer poseban i zašto su se baš za njega odlučili.