Srednju školu završila je u Podgorici, jer ni jedna u Srbiji nije prilagođena osobama sa invalidtetom. Zbog slabe inicijative države, njena majka joj je istovremeno i lični asistent i uz nju je 24 sata dnevno. Njena kuća oštećena je u poplavama i kaže da već drugu godinu za redom Novu godinu neće proslaviti tamo. Uprkos ovakvim preprekama, Jasna Krsmanović je uspešan student književnosti u Novom Sadu, njene zbirke i pesme višestruko su nagrađivane, a trenutno piše i roman o svom životu.
„Pošto sam osoba sa invaliditetom, kao maloj većina njih mi je govorila ti ne možeš ovo i ono, ti ne možeš ništa... A onda mi je majka stalno govorila ti možeš i hoćeš, te dve reči su se spojile i tako je nastala pesma „Mogu i hoću“”, govori o pesmi i istoimenoj zbirci. koje su joj donele čak četiri nagrade.
Kako bi ocenila odnos države prema osobama sa invaliditetom? A odnos društva?
Državu baš briga za nas. Za državu su osobe sa invaliditetom građani trećeg reda. Da smo se oslonili na državu, ja ne bih završila ni osnovnu školu, a kamoli došla do fakulteta, gde sam sada. Uopšte nema uslova za normalno obavljanje svakodnevnih aktivnosti. Gde god da želimo da idemo (npr. u Kulturni centar, pozorište, prodavnice, Dom zdravlja itd), nailazimo na barijere. Za sve što sam dosad postigla mogu da zahvalim svojoj majci na nesebičnoj podršci koja je sa mnom 24h. Ona je meni i personalni asistent, jer na žalost u našoj državi ni to nije rešeno. Podršku za sve što radim imam i od starije sestre i njene porodice i od svih ljudi koji nemaju predrasuda. Što se tiče društva – jedni te prihvate, a drugi ne.
Akcija za obnovu tvoje kuće je i dalje u toku. Kako napreduje prikupljanje sredstava?
Što se tiče akcije za obnovu moje kuće, ona traje do 24. decembra. Inače, imala je veoma slab odziv – za skoro pet meseci skupljeno je 61 000 din. Ljudi su skeptični i nisu sigurni da li novac odlazi gde treba. Mnogi su mi tako rekli. A ostalo je još mnogo toga da se sredi, kako bih mogla da živim i funkcionišem u kući.Ovo je druga godina kako neću biti kući za Novu godinu i Božić. Nadam se da još uvek ima ljudi velikog srca koji će mi pomoći u obnovi moje kuće nastradaloj od prošlogodišnje poplave. Žiro-račun na koji možete uplatiti u skladu sa vašim mogućnostima je 170001029491400008 UniCreditBank. Hvala mnogo!
Na koji način ti pisanje pomaže kada je reč o tvom invaliditetu?
Pisanje me ispunjava i kroz pisanje kažem sve kako se osećam, daje mi novu snagu i energiju da se borim sa životnim okolnostima.
Svoju prvu ozbiljnu pesmu „Mogu i hoću” si napisala kada si imala 13 godina. Kako je ona nastala?
Pesme pišem od malih nogu. Svoju prvu ozbiljniju pesmu „Mogu i hoću“ napisala sam kada sam se vratila sa operacije iz Rusije, kod bake i deke u dvorištu. To je bio osmi avgust 2003. godine. Pošto sam osoba sa invaliditetom, kao maloj većina njih mi je govorila „Ti ne možeš ovo i ono, ti ne možeš ništa”... A onda mi je majka stalno govorila „Ti možeš i hoćeš”, te dve reči su se spojile i tako je nastala pesma „Mogu i hoću“.
Za istoimenu zbirku pesama osvojila si nekoliko nagrada. Kako si se osećala kada je već prva zbirka postigla toliki uspeh?
Prva moja nagrada za pesmu „Mogu i hoću“ je osvojena na konkursu Književne opštine Vršac – KOV 2004. godine. Ista pesma je dobila nagradu Gordane Brajović 2006. godine u Aleksincu. Na konkursu „Tragom Vaska Pope“ opštine Vršac 2006. godine nagrađena je zbirka pesama „Mogu i hoću“, koja je dobila i Vitezovu nagradu 2008. godine. Mislim da nisam mogla ni da dosanjam toliki uspeh svoje prve knjige i veoma sam srećna zbog toga.
Nakon ove zbirke, usledile su i druge dve – „Na krilima jastuka” i „Žena jača od čelika”. Šta bi naši čitaoci trebalo da znaju o ovim ostvarenjima i koje pesme bi izdvojila?
Zbirke pesama ,,Na krilima jastuka“ i „Žena jača od čelika“, duboko su iskrene, prožete sa mnogo ljubavi i topline prema dragim osobama i pororodici. Mali broj pesama je napisan kroz maštu, uglavnom je tu sve što se zaista desilo i to sam ja. Veoma mi je teško da izdvojim pesme, jer je svaka posebna na svoj način i iz svake pesme se može izvući mnoštvo poruka. Ali ipak bih izdvojila nekoliko pesama iz zbirke ,,Na krilima jastuka“ , a to su „Ranjena ptica“ , „Zbog mojih sedamnaest godina“, „Jedina“ i mnoge druge, a što se tiče zbirke ,,Žena jača od čelika“, to je upravo istoimena pesma, „Da li su krive godine“, „Hvala ti bako što postojiš“, „ Poljubac“ i mnoge druge.
Po tvojoj pesmi „Ako poželiš” snimljen je muzički spot. Ispričaj nam kako je došlo do toga.
Pošto, nažalost, nema lifta u osnovnoj školi, ni u srednjoj u našem gradu, ni u Srbiji, ja sam morala da odem u Crnu Goru tj. Podgoricu da završim srednju školu. To je bila jedina škola na Balkanu za decu i omladinu sa svim vrstama invaliditeta, koja je arhitektonski prilagođena. Tu sam završila za pravno-administrativnu tehničarku. Iako me pravo nikada nije privlačilo bila sam odlična učenica. Mnogo lepih uspomena nosim iz srednje škole pa i taj spot za pesmu „Sanjajmo zajedno“. Moja pesma „Ako poželiš” iz knjige ,,Na krilima jastuka“, preuređena je za vokalno izvođenje i dobila je nov naziv „Sanjajmo zajedno”, a izvodi je crnogorska estradna umetnica Andrijana Božović. Stvarno mi je bila velika čast biti deo sjajne ekipe, jer je u realizaciji ovog božanstvenog spota, pored mene, učestvovalo oko sto ljudi i mnogo mojih drugara iz škole. Zaista, taj osećaj – biti mlad kantautor, prosto ne može da se opiše, već mora da se doživi. Ta euforija pisanja teksta, snimanja melodije, spota, studio, probe i sve to, realizovano je u pet dana,a pesmu možete poslušati ovde.
Na koje pesnike se ugledaš? Zbog čega te oni inspirišu?
Ima mnogo pesnika koje zaista iz dubine duše volim i poštujem njihov rad. Ali to je pre svega majka književnosti, prvi svetski klasik u književnosti, žena sa mnogo ljubavi, topline i optimizma, slavna, neponovljiva i neprevaziđena Desanka Maksimović.
Sada nešto zanimljivo za početnike – tvoji saveti. Kako postati dobar u pisanju pesama? Šta je najbitnije?
Moji saveti za početnike su da pišu onako kako osećaju i kada imaju inspiraciju i da se trude da ne pišu po narudžbini, kad im neko to traži, već samo kada imaju inspiraciju za to.
Koje knjige bi nam preporučila? Zbog čega su ti one značajne?
Mnogo volim da čitam, kako domaću, tako i svetsku književnost. Teško je odlućiti koju bih knjigu preporućila, jer ukusi su različiti, a sve knjige su dobre i u svemu tome je najvažnije čitati knjige. Trenutno čitam „Sto godina samoće”, Gabrijela Garsije Markeza i to bih preporučila svima da pročitaju, jer je poučna i pomaže da se brže sazreva i za tu knjigu pisac je dobio Nobelovu nagradu. Preporučila bih današnjoj omladini da se vrate čitanju knjiga, jer knjiga daje moć i oplemenjuje i bogati čitaoca i njegov duh. Jednom rečju, knjiga je moć i duhovno bogatstvo.
Prošle su dve godine od poslednje zbirke, da li možda imaš dovoljno materijala za novu?
Imam materijala za dve knjige pesama, napisan jedan scenario koji se zove „Studentski brak“, pišem roman o svom životu i mnogo započetih proznih dela... Pošto mi je 31. jul 2016. godine, decenija od prve knjige i mog književnog rada, planiram da mi bar jedna knjiga ugleda svetlost dana i tako obeležim svoj mali jubilej postojanja i otpočnem drugu deceniju sa još mnogo energije.