Zašto baš ti ne bi postao nova zvezda sporta?
Zamisli jednog da se dana sva deca ugledaju baš na tebe, zamišljaju se da su TI. Stojiš na terenu, na centru velike arene, dok hiljade ljudi uskliče tvoje ime. Pripremaš se da odigraš do sada neviđeni potez i uplivaš u novu pobedu. Još jedan turnir u nizu je tvoj. Kreću suze radosnice, još uvek nisi siguran da li je sve ovo samo san. Penješ se na „presto“ i dižeš pehar iznad glave. Gromoglasan aplauz.

Sve je moguće ako imaš veru u sebe. Kada si bio mali gledao si svoj omiljeni sport, verno bodreći najdražeg sportistu zamišljajući sebe u njegovoj ulozi. Kako bi to bilo lepo... Vučeš tatu za rukav i pitaš ga da te upiše na taj sport. Početak je kao igra, što je naravno i dobro i dokaz da zaista to i voliš da radiš. Rasteš i krećeš sve ozbiljnije da treniraš, imaš osećaj da se polako približavaš svom idolu iz detinjstva.

Onda u jednom trenutku ti kažu: „Treniraj dok ti idol ne postane rival.“ To je sasvim u redu i toga se treba pridržavati. Idol ti ne mora biti neki značajan sportista, možda je to baš i tvoj trener. Daje ti motivaciju to da ga sustigneš, da mu se suprotstaviš (u sportu naravno) na pravi način. Da mu zadaš težak zadatak da te pobedi i da se konačno osetiš da si dostigao visok nivo znanja u sportu koji voliš.

Imati idola je sa jedne strane dobro, ali i loše. Idol te vuče napred, natera te da se više trudiš, da postigneš to čemu težiš, ali kada stigneš do toga, šta tada? Ako težiš ka tome da budeš neka određena ličnost koja već postoji kao takva, teško ćeš to i zaista postići. Jer su se i veliki naučnici izdvojili po tome što su mislili drugačije od drugih i stvorili nešto novo. Tako je u svemu u životu, pa i u sportu. Naravno, postavi sebi cilj kakav želiš da budeš, drži se toga jedno vreme, ali i postani bolji od toga! Prevaziđi sve granice, a onda jednoga dana možda i ti postaneš nečiji idol.